Zenica sveta полностью

Gazda Kinč povuče uzde, zaustavivši taljige. „Ja idem dovde.“ Uzak kolski put vodio je prema severu. U tom pravcu videlo se nekoliko kuća, preko pooranih njiva, ali bez poniklih useva. „Za dva dana bićete u Kaemlinu. Mogli biste, barem, kada bi noge držale tvog prijatelja.“

Met skoči i pokupi svoj luk i ostale stvari, a onda pomože Randu da siđe s malih kola. Randu su zavežljaji bili strašno teški, a kolena su mu klecala, ali odbio je ruku svog prijatelja i pokušao da načini sam nekoliko koraka. Još uvek se osećao slabo, ali noge su ga držale. Izgledalo mu je da su čak i snažnije što duže stoji na njima.

Farmer nije odmah poterao konja. Gledao ih je neko vreme, pušeći lulu. „Možete da se odmorite dan ili dva kod mene, ako želite. Pretpostavljam da do tada nećete ništa propustiti. A što se tiče te tvoje bolesti, koja god da je, mladiću... Pa, moja matora i ja preležali smo već sve što bi moglo da ti padne na pamet još pre no što si se rodio. A i naša deca, takođe. U svakom slučaju, pretpostavljam da nisi više zarazan.“

Met skupi oči, a Rand primeti da se mršti. Nisu svi deo toga. Ne mogu biti.

„Hvala vam“, reče on, „ali dobro sam. Zaista. Koliko ima do sledećeg sela?“| „Kerisforda? Možete da stignete pre mraka, peške.“ Gazda Kinč izvadi lulu iz usta i zamišljeno napući usne pre no što je nastavio. „Mislio sam prvo da ste odbegli šegrti, ali sada mislim da bežite od nečeg malo ozbiljnijeg. Ne znani od čega. Nije me ni briga. Mogu da procenim ljude dovoljno dobro da znam da niste Prijatelji Mraka. Niti da ćete opljačkati ili povrediti bilo koga. Ne kao neki koji se ovih dana mogu sresti na putu. I ja sam upadao u nevolje nekoliko puta kada sam bio vaših godina. Treba vam mesto gde ćete se skloniti na nekoliko dana. Moja farma je pet milja u onom pravcu“, mahnu rukom prema kolskom putu, „i niko nikada ne dolazi tamo. Šta god da vas juri, nije verovatno da će vas tražiti tamo.“ Pročistio je grlo, kao da mu je bilo neprijatno što je izgovoreno toliko reči odjednom.

„Otkud vi znate kako izgledaju Prijatelji Mraka?“, upita Met ratoborno.

Odmače se od kola i zavuče ruku pod kaput. „Šta vi znate o Prijateljima Mraka?“

Lice gazda Kinča se ukoči. „Kako god hoćete“, reče i potera konja. Kola su krenla niz uski put, a on se nije ni osvrnuo.

Met pogleda Randa i prestade da se mršti. „Izvini, Rande. Potrebno ti je neko mesto gde možeš da se odmoriš. Možda ako pođemo za njim...“ Sleže ramenima. „Jednostavno, ne mogu da se oslobodim osećaja da nas svi jure. Svetlosti, želeo bih da znam zašto. Želeo bih da se sve završi. Želeo bih...“, izusti skrhano.

„Još ima dobrog sveta“, reče Rand. Met je pošao niz kolski put stisnutih vilica, i izgledao je kao da je to poslednje na svetu što želi da učini, ali Rand ga zaustavi. „Ne možemo da priuštimo sebi da stajemo samo zbog odmora. Mete. Sem toga, mislim da nemamo gde da se sakrijemo.“

Met klimnu glavom. Njegovo olakšanje bilo je očigledno. Pokušao je da uzme nešto od stvari koje je Rand nosio — bisage i Tomov plašt u kome je bila kutija s harfom, ali Rand mu nije dao. Noge su mu stvarno bile snažnije. Šta god da nas juri?, pomisli kada su krenuli niz put. Ne juri. Čeka.

Kiša je nastavila da pada čitave noći, dok su se teturali udaljavajući se od Kučijaša koji pleše. Tukla je u njih kao grom iz crnog neba ispresecanog munjama. Odeća im se ubrzo natopila. Posle sat, Rand je bio mokar do gole kože. Ali ostavili su Četiri Kralja iza sebe. Met je bio skoro slep u mraku. Mrštio se bolno kad god bi kratki bleskovi obasjali drveće na trenutak. Rand ga je vodio za ruku, ali Met je još uvek nesigurno opipavao oko sebe pred svaki korak. Randovo čelo bilo je izborano od brige. Ako Met ne bude povratio vid, biće usporeni toliko da će puziti. Nikada neće pobeći.

Met kao da mu je pročitao misli. Uprkos kapuljači njegovog ogrtača, kiša je slepila Metu kosu po licu. „Rande“, reče on, „nećeš da me ostaviš, zar ne? Ako ne budem mogao da izdržim?“ Glas mu se tresao.

„Neću da te ostavim.“ Rand stisnu čvršće ruku svog prijatelja. „Neću da te ostavim, bez obzira na sve.“ Svetlost nam pomogla! Grmljavina je odjeknula iznad njih, a Met se spotače i gotovo pade. Zamalo da je povukao i Randa sa sobom. „Moramo da stanemo, Mete. Ako nastavimo dalje, slomićeš nogu.“

„God.“ Munja pokida mrak pravo ispred njih u trenutku kada je Met progovorio, a grmljavina uguši svaki drugi zvuk. Ali, na svetlosti munje Rand je mogao da razazna ime na Metovim usnama.

„On je mrtav.“ Mora biti. Svetlosti, neka bude mrtav.

Poveo je Meta do nekog žbunja koje je video kada je munja blesnula. Na žbunju je bilo dovoljno lišća da pruži malo skloništa od kiše koja je lila kao iz kabla. Nije moglo da se poredi s dobrim drvetom, ali nije želeo da rizikuje još jedan udar munje. Sledećeg puta možda neće biti toliko srećni.