Zaslepljujuća svetlost ispuni sobu; vazduh je urlikao i goreo. Rand oseti kako ga je nešto pokupilo i grunulo o zid. Sručio se na pod, dok su mu uši zvonile, a svaka dlaka na telu pokušavala da stoji uspravno. Ustade teturavo, ošamućen. Kolena su mu klecala i on se osloni rukom o zid da bi se smirio. Osvrnu se okolo zaprepašćeno.
Prevrnuta lampa stajala je na ivici jedne od retkih polica koje su još uvek visile na zidu. I dalje je gorela i davala svetlost. Sva burad i sanduci, neki crni i zadimljeni, ležali su prevrnuti tamo gde su bili zavitlani. Prozor s rešetkama kao i dobrim delom zida nestao je, ostavivši za sobom krezubu rupu. Krov so urušio, a pramenovi dima borili su se s kišom oko iskrzanih ivica otvora. Vrata su visila na šarkama, zaglavljena u dovratku, nakrivljena, tako da su virila u hodnik.
Podigao je lampu, drhteći, ne verujući da mu se to stvarno dešava. Činilo mu se kao da je najvažnija stvar na svetu da je ne polomi.
Gomila sanduka iznenada se pomeri i Met ustade posred nje. Stajao je drhteći, trepćući i opipavajući se, kao da se pita da li je sve na svom mestu. Zagleda se prema Randu. „Rande? Da li si to ti? Živ si. Mislio sam da smo obojica...“ Prekinu, grizući usne i drhteći. Rand je tek nakon nekog vremena shvatio da se smeje, na ivici histerije.
„Šta se desilo, Mete? Mete? Mete! Šta se desilo?“
Met još jednom, poslednji put, zadrhta, a onda se smiri. „Munja, Rande, Gledao sam pravo u prozor kada je udarila u rešetke. Munja. Ne mogu da vidim...“ Prekinu, trepćući očima ka izvaljenim vratima, a glas mu posta oštriji. „Gde je God?“ Ništa se nije pokretalo u mračnom hodniku iza vrata. Od Goda i njegovih drugova nije bilo ni traga ni glasa, mada je svašta moglo da se sakrije u tom crnilu. Rand se nadao da su mrtvi, ali nije imao nameru da promoli glavu u hodnik kako bi se uverio u to, pa makar mu ponudili i krunu. Ništa se nije kretalo u noći ni napolju, ali drugi su se probudili. Zbunjeni povici i trčanje čuli su se iznad stepeništa u gostionici.
„Hajdemo dok još možemo“, reče Rand.
Pomogavši žurno da izvuku svoje stvari iz krša, zgrabi Meta za ruku i više odvuče nego što je poveo svog prijatelja kroz veliku rupu u noć. Met ga je držao za ruku, teturajući se pored njega dok je saginjao glavu pokušavajući da vidi nešto.
Dok su prve kapi kiše počele da padaju po Randovom licu, munja blesnu iznad gostionice i on se ukopa. Godovi ljudi bili su još uvek tamo. Ležali su, nogama okrenuti prema otvoru. Poplavljene od kiše, njihove otvorene oči gledale su ka nebu.
„Šta je bilo?“, upita Met. „Krv i pepeo! Jedva mogu da vidim sopstvenu prokletu šaku!“
„Ništa“, reče Rand.
Nije bilo drugog svetla izuzev svetlosti munja, i on se saplitao o neravnine u putu od točkova dok su se teturavo udaljavali od gostionice. Budući da je Met gotovo bio okačen o njega, svako spoticanje gotovo da bi ih obojicu oborilo. Ali, i dalje su trčali, teturavo i zadihano.
Osvrnuo se samo jednom pre no što se kiša pretvorila u zaglušujuću zaveli koja je sakrila
Pod olovnim nebom kola s visokim točkovima truckala su se prema istoku duž Kaemlinskog puta. Rand se podiže iz slame da pogleda sa strano, Bilo mu je lakše no pre sat. Nije osećao ruku kada je pokušao da se pridigne, a glava kao da je htela da mu otpadne s ramena. Ali bilo je lakše. Prebaci laktove preko niskih stranica, posmatrajući zemlju koja promiče. Sunce je i dalje bilo skriveno sivim oblacima, ali stajalo je visoko. Kola su ukloparala u još jedno selo s kućama od crvene cigle prekrivenim puzavicama. Naselja su bila zbijenija kako su se udaljavali od Četiri Kralja.
Neki od seljana pozdravili su mahanjem ili uzvikom Hajama Kinča, farmera kome su kola pripadala. Gazda Kinč, čovek grube kože i vesele naravi, uzvratio bi nekoliko reči, svaki put s lulom u ustima. Govorio je nerazgovetno zbog stisnutih zuba, ali zvučalo je veselo i prikladno. Ljudi bi nastavili rad, ne gledajući više u kola. Niko izgleda nije obraćao pažnju na dva farmerova putnika Rand primeti seosku gostionicu. Bila je okrečena u belo, sa sivim drvenim krovom. Ljudi su ulazili i izlazili, pozdravljajući jedni druge opuštenim klimanjem glavom ili mahanjem. Neki od njih bi stali da popričaju. Poznavali su se, Bili su to uglavnom seljaci, sudeći po njihovoj odeći — čizme, pantalone i kaputi nisu se razlikovali mnogo od onoga što je i sam nosio, iako su voleli šarenuu odeću. Žene su nosile duboke kape koje su im skrivale lica i bele kecelje s prugama. Možda su svi bili seljani i ljudi s okolnih farmi.
