Zenica sveta полностью

Skupivši se ispod žbunja, namestili su svoje ogrtače preko grana i napravili mali šator. Bilo je prekasno da se trude da ostanu suvi, ali dobro bi bilo makar zaustaviti neprekidno šibanje kišnih kapi. Zbili su se da podele ono malo preostale telesne toplote. Bili su mokri do gole kože, a još vode prodiralo je kroz ogrtače. Drhtali su sve dok nisu zaspali.

Rand je odmah znao da je to bio san. Bio je u Četiri Kralja, ali u gradu bio samo on. Kola su bila tu, ali ne i ljudi. Nije bilo ni konja ni pasa. Ničeg živog. Ali znao je da ga neko očekuje.

Dok je hodao niz raskopanu ulicu, zgrade su nestajale kako bi prolazio pored njih. Kada bi se osvrnuo, sve su bile tu, čvrste, ali krajičkom oka primećivao je kako postaju nejasne. Bilo je to kao da je zaista postojalo samo ono što je video i to samo dok je gledao u njih. Bio je siguran da bi, samo da se okrene dovoljno brzo, video... Nije bio siguran šta, ali bilo mu je nelagodno da razmišlja o tome.

Kočijaš koji pleše pojavi se ispred njega. Njegove jarke boje izgledale su nekako sivo i beživotno. Ušao je. God je bio tu, za stolom.

Prepoznao ga je samo po njegovoj odeći — svili i tamnom somotu. Godova koža bila je crvena, izgorela i ispucala. Gnoj je curio iz rana. Lice mu je ličilo na lobanju. Smežurane usne su otkrivale zube i desni. Dok je God pomerao glavu, nešto kose mu je otpalo, pretvarajući se u gar kada mu dotače ramena. Njegove oči bez kapaka gledale su Randa.

„Dakle, mrtav si“, reče Rand. Iznenadi ga što se nije plašio. Možda je to bilo zbog toga što je ovoga puta znao da sanja.

„Da“, reče Ba’alzamonov glas, „ali pronašao te je za mene. To zaslužuje neku nagradu, zar ne?“

Rand se okrenu i otkri da ipak može da se uplaši, iako je znao da sanja Ba’alzamonova odeća bila je boje usirene krvi, a bes, mržnja i likovanje borili su se na njegovom licu.

„Vidiš, mladiću, ne možeš da se kriješ od mene večito. Pre ili kasnije pronaći ću te. Ono što te štiti, čini te i ranjivim. Jednom se sakriješ, sledeći put zapališ signalnu vatru. Dođi k meni, dete.“ Ispruži ruku Randu. „Ako moji psi budu morali da te obore, možda neće biti nežni. Ljubomorni su na ono što ćeš postati kada jednom klekneš pred moje noge. To je tvoja sudbina. Ti pripadaš meni.“ Začulo se gnevno, ljutito krkljanje iz Godovog spaljenog grla.

Rand pokuša da ovlaži usne, ali usta su mu bila suva. „Ne“, uspe da izusti, a onda su ostale reči navrle lakše. „Ja pripadam samo sebi. Ne tebi. Nikada Sebi. Ako me tvoji Prijatelji Mraka ubiju, nećeš me nikada imati.“

Vatre Ba’alzamonovog lica zagrejale su sobu sve dok i vazduh nije počeo da ključa. „Živ ili mrtav, dete, ti si moj. Grob pripada meni. Lakše je kad si mrtav, ali bolje je da si živ. Bolje za tebe, dete. Živi mogu više toga da urade.“ God ponovo zakrklja. „Da, verno moje pseto. Evo tvoje nagrade.“

Rand pogleda Goda na vreme da vidi kako se njegovo telo raspalo u prašinu. Na trenutak, na izgorelom licu bio je izraz najvećeg zadovoljstva. Međutim u poslednjem trenutku delovao je potpuno užasnuto, kao da je video nešto što nije očekivao. Godova prazna somotska odeća pala je u pepeo po stolici i podu.

Kada se okrenuo nazad, Ba’alzamonova ispružena šaka stisnula se u pesnicu. „Ti si moj, dete, živ ili mrtav. Zenica sveta nikada ti neće služiti. Stavljam na tebe svoj žig.“ Njegova pesnica se otvori i plamena lopta izlete iz nje. Pogodi Randa pravo u lice, spaljujući i proždirući ga.

Rand se trže i probudi u mraku. Voda mu je kapala kroz ogrtače na lice. Ruke su mu drhtale kada je dodirnuo obraze. Koža je bila osetljiva na dodir, kao da je opaljena suncem.

Shvati odjednom da se Met prevrće i ječi u snu. Protrese ga i Met se probudi plačući.

„Moje oči! Oh, Svetlosti, moje oči! Uzeo mi je oči!“

Rand ga zagrli, ljuljajući ga kao da je mali. „Sve je u redu. Mete. Sve je u redu. Ne može da nas povredi. Nećemo da mu dopustimo.“ Osećao je kako se Met trese dok je plakao u njegov kaput. „Ne može da nas povredi“, prošaputa i požele da može da poveruje u to. Ono što te štiti, čini te ranjivim. Počinjem da ludim.

Provala oblaka stade malo pre prvih jutarnjih zraka. Poslednje kapi izgubile su se pred zoru. Oblaci su ostali, preteći novim pljuskom sve do sredine jutra. A onda je počeo da duva vetar, terajući oblake prema jugu i otkrivajući zubato sunce, dok je rezao kroz njihovu potpuno mokru odeću. Nisu ponovo zaspali, ali ogrnuli su svoje ogrtače mamurno i krenuli na istok. Rand je vodio Meta za ruku. Posle nekog vremena. Metu je bilo dovoljno dobro da se žali na to šta mu je kiša uradila s tetivom na luku. Rand nije dozvolio da se zaustavi i zameni je suvom iz džepa — ne još.