Rand se zaledi na ulici dok mu je pijani smeh kod
Soba je bila dobro osvetljena lampama koje su visile s visoke tavanice. Odmah se primetila razlika u odnosu na gostionicu Samla Hejka. Kao prvo, ovde nije bilo pijančenja. Prostorija je bila puna ljudi koji su izgledali kao seljani i farmeri. Ako baš i nisu bili potpuno trezni, nisu bili ni daleko od toga. Smeh je bio iskren, iako pomalo usiljen. Ljudi su se smejali da zaborave svoje nevolje, ali ipak s pravim veseljem. Sama trpezarija bila je uredna, čista i topla od vatre u velikom kaminu na suprotnom kraju. Osmesi služavki bili su topli poput vatre, a Rand vide da mu se iskreno osmehuju.
Gostioničar je bio uredan kao i njegova gostionica, sa sjajnom belom keceljom povezanom oko njegove telesine. Randu je bilo drago što je to bio krupan čovek; sumnjao je da će ikada više verovati žgoljavom gostioničaru. Zvao se Rulan Alvin — Rand pomisli kako je to dobro znamenje, budući da ga je toliko podsećalo na Emondovo Polje. Odmeri ih od glave do pete, a onda učtivo spomenu plaćanje unapred.
„Ne kažem da ste vi takvi, shvatate, ali ovih dana ima ljudi koje ujutru ne vole da plate račun. Izgleda da mnogo mladog sveta ide za Kaemlin.“
Rand se nije uvredio; bio je isuviše mokar i umoran. Ali kada gazda Alvin spomenu cenu, oči mu se razrogačiše, a Met je zvučao kao da se guši.
Gostioničar opusti vilicu i odmahnu glavom žalosno, ali izgledalo je kao da je navikao na to. „Vremena su teška“, reče sumorno. „Ima malo toga, a ono čega ima košta petostruko više no ranije. Sledećeg meseca biće i skuplje, zakleo bih se u to.“
Rand izvuče novac i pogleda Meta. Met tvrdoglavo stisnu usne. „Hoćeš da spavaš u jarku?“, upita Rand. Met uzdahnu i isprazni džep nevoljno. Kada su platili račun, Rand se namršti kada je video koliko je malo ostalo da podeli s Metom.
Ali deset minuta kasnije jeli su paprikaš za stolom u uglu blizu kamina. Gurali su ga na kašike komadima hleba. Porcije nisu bile velike koliko bi Rand želeo, ali bile su vruće i dobre. Toplota iz kamina kravila ga je polako. Pretvarao se da gleda samo u tanjir, ali, u stvari, napeto je posmatrao vrata. Ljudi koji su ulazili ili izlazili ličili su na farmere, ali to nije smirivalo njegova strahovanja.
Met je jeo polako, uživajući u svakom zalogaju, iako je mrmljao o prejakoj svetlosti lampi. Posle nekog vremena izvadio je šal koji mu je Alpert Mul dao i zavezao ga oko čela, navlačeći ga sve dok mu oči nisu bile gotovo pokrivene. Nekoliko ljudi ih je zbog toga pogledalo, a Rand požele da se to nije desilo. Žurno počisti tanjir terajući Meta da i on požuri, a onda zatraži od gazda Alvina da ih odvede u njihovu sobu.
Gostioničar je bio iznenađen zato što se povlače tako rano, ali ništa nije kazao. Uze sveću i provede ih kroz lavirint hodnika do sobice sa dva uska kreveta u najudaljenijem delu gostionice. Kada je otišao, Rand spusti svoje zavežljaje pored kreveta, prebaci ogrtač preko stolice i pade na prekrivač potpunu obučen. Odeća mu je i dalje bila mokra i neudobna, ali hteo je da bude spreman za slučaj da moraju da beže. Nije skinuo ni opasač s mačem. Spavao je sa šakom na balčaku.
Ujutru ga je probudilo kukurikanje petla. Ležao je posmatrajući svitanje kroz prozor. Nije znao da li sme da se usudi da odspava malo duže. Da li sme da spava tokom dana kada bi mogli da se kreću. Zevnu tako da su mu vilicu zakrckale.
„Hej“, uzviknu Met, „ja vidim!“ Sedeo je na krevetu i škiljio po sobi. „Bar malo, u svakom slučaju. Tvoje lice vidim još uvek pomalo maglovito, ali razaznajem te. Znam da ću biti dobro. Do večeras ću videti bolje od tebe. Ponovo.“
Rand skoči s kreveta. Češao se uzimajući ogrtač. Odeća mu je bila izgužvana zato što se osušila na njemu dok je spavao. Sve ga je svrbelo. „Prolazi nam dan“, reče. Met skoči s kreveta jednako brzo. I on se češao.
Rand se osećao dobro. Bili su za čitav dan hoda udaljeni od Četiri Kralja, a niko od Godovih ljudi nije se pojavio. Dan bliže Kaemlinu, gde ih je čekala Moiraina. Sigurno. Neće više morati da brinu o Prijateljima Mraka kada budu s Aes Sedai i Zaštitnikom. Bilo je neobično toliko priželjkivati susret s Aes Sedai.
