Jeli su u zadnjem delu trpezarije kada je mladić ušao unutra. Činilo se da je seljak. Šepurio se dok je hodao, vrteći na prstu kapu s perom. Pored njega u sobi je bio starac koji je čistio. On nije ni dizao pogled sa svoje metle. Mladić pogleda živahno po sobi, ali kada je ugledao Randa i Meta, kapa mu je sletela s prsta. Gledao ih je čitav minut pre no što je zgrabio kapu s poda, a onda ih je posmatrao još neko vreme, prolazeći prstima kroz guste tamne kovrdže. Naposletku se odvuče do njihovog stola.
Bio je stariji od Randa, ali stajao je gledajući ih pokorno. „Imate li nešto protiv da sednem?“, upita i smesta proguta pljuvačku, kao da je rekao nešto pogrešno.
Rand pomisli da se možda nada da će oni podeliti s njim doručak, iako je izgledao kao da može da ga priušti. Njegova košulja s plavim prugama bila je izvezena na okovratniku, a tamnoplavi plašt bio je obrubljen vezom. Njegove čizme nikada nisu ni bile blizu nekog posla koji bi mogao da ih pohaba, koliko je Rand mogao da vidi. Glavom mu je pokazao ka stolici.
Met se zagleda u mladića dok je on primicao stolicu ka stolu. Rand nije mogao da oceni da li je streljao pogledom, ili samo pokušavao da vidi jasnije. U svakom slučaju, izraz na Metovom licu imao je rezultata. Mladić se zaustavio na pola puta do stolice. Nije seo dok mu Rand nije ponovo klimnuo.
„Kako se zoveš?“, upita ga Rand.
„Zovem? Zovem. Ah... Zovite me Paitr.“ Nervozno je oborio pogled. „Ah...Ovo nije moja ideja, razumete. Moram to da uradim. Nisam želeo, ali naterali su me. Morate to da razumete. Ja ne...“
Rand se ukoči kada Met preteći reče: „Prijatelj Mraka.“
Paitr se trže i gotovo skoči sa stolice, gledajući divlje po sobi, kao da je u njoj bilo pedeset ljudi koji su to mogli da čuju. Starac je i dalje bio povijen nad metlom, gledajući prema podu. Paitr ponovo sede i nesigurno pogleda Randa i Meta. Znoj orosi njegovu gornju usnu. Ta optužba bi svakoga preznojila, ali nije poricao.
Rand polako odmahnu glavom. Posle susreta sa Godom znao je da Prijatelji Mraka nemaju Zmajev očnjak iscrtan na čelu, ali ipak ovaj Paitr je izgledao kao da je iz Emondovog Polja, ako se izuzme odeća. Ništa na njemu nije govorilo da je ubica ili još gore od toga. Niko ga ne bi ni pogledao dvaput. God je barem bio... drugačiji.
„Ostavi nas na miru“, reče Rand. „I kaži svojim prijateljima da nas ostave na miru. Ne želimo ništa od njih, a oni neće dobiti ništa od nas.“
„A ako nećeš“, dodao je Met žestoko, „kazaću im šta si. Videćeš šta će tvoji prijatelji iz sela misliti o tome.“
Rand se nadao da on blefira. To bi donelo nevolje i njima i Paitru.
Paitr je izgleda ozbiljno shvatio pretnju. Preblede. „Ja... Čuo sam šta se desilo u Četiri Kralja. Deo, u svakom slučaju. Vesti se šire. Mi imamo sopstvene načine da saznajemo o događajima. Ali ovde nema zasede. Ja sam sam i... i samo želim da razgovaram.“
„O čemu?“, upita Met u trenu kada Rand reče: „Ne zanima nas.“ Pogledali su se, a Met sleže ramenima. „Ne zanima nas“, reče.
Rand sasu poslednje kapi mleka i gumu okrajak svoje polovine hleba u džep. S obzirom da im je novac gotovo nestao, možda će to biti njihov sledeći obrok.
Kako da napuste gostionicu? Ako Paitr otkrije da je Met skoro slep, reći će drugima... drugim Prijateljima Mraka. Rand je video jednom kako vuk odvaja ćopavu ovcu od stada; bilo je drugih vukova u blizini, a on nije mogao ni da ostavi stado ni da nacilja jasno lukom. Čim je ovca bila sama, blejeći prestravljeno, ćopajući panično na tri noge, jedan vuk koji ju je jurio pretvorio se u njih deset, kao magijom. Rand oseti kako mu se stomak prevrće sećajući se toga. Ni oni nisu mogli tu da ostanu. Čak i ako Paitr nije lagao da je sam, koliko dugo će to biti tako?
„Vreme je da krenemo, Mete“, reče i zadrža dah. Dok je Met ustajao, naterao je Paitra da ga gleda tako što se nagnuo i rekao: „Ostavi nas na miru, Prijatelju Mraka. Neću ti reći ponovo. Ostavi... nas... na... miru...“
Paitr proguta snažno i skupi se u svojoj stolici. Krv mu je potpuno nestala s lica. Podsećao je Randa na Mirdraala.
Kada je pogledao Meta, on je već bio na nogama. Njegova nesigurnost prošla je neprimećeno. Rand žurno podiže svoje bisage i ostale zavežljaje, pokušavajući da drži ogrtač prebačen preko mača. Možda je Paitr već znao za njega. Možda je God rekao Ba’alzamonu, a Ba’alzamon Paitru, ali Rand nije verovao u to. Delovalo je da je Paitr čuo samo deo od onoga što se desilo u Četiri Kralja. Zato je bio tako prestravljen.
Manje-više svetla vrata navodila su Meta da ide prema njima, ne baš brzo, ali ni toliko sporo da deluje neprirodno. Rand je bio odmah iza njega, moleći se da se Met ne spotakne. Bio je zahvalan što je put do vrata bio čist, bez stolova i stolica na putu.
Iznenada, iza njega Paitr skoči na noge. „Čekajte“, reče očajnički. „Morate da čekate.“
„Ostavi nas na miru“, reče Rand, ne osvrćući se. Stigli su gotovo do vratu, a Met se nije ni spotakao.
„Samo me saslušajte“, reče Paitr. Uhvati Randa za rame da ga zaustavi.
