„Nemoguće je da su svuda“, složio se. Čim je kročio u trpezariju, zapita se da li je pogrešio. Bilo je to uredno mesto, ali prepuno ljudi. Svaki sto bio je zauzet, a bilo je i ljudi koji su stajali oslonjeni o zidove, jer nije bilo mesta da sednu. Izmučene služavke letele su oko stolova, a i gazda, i videlo se da je gužva bila veća od one na koju su navikli, prevelika za ovako malo mesto. Ljudi koji nisu bili odavde jasno su se izdvajali. Bili su obučeni kao i svi ostali, ali gledali su samo u svoju hranu i piće. Domaći su motrili na strance više no na bilo šta drugo.
Mrmor razgovora brujao je u vazduhu, dovoljno bučan da je gostioničar morao da ih povede u kuhinju kada mu Rand objasni da žele da razgovaraju s njim. Buka je i tu bila gotovo podjednaka, budući da su kuvarica i njeni pomagači lupali šerpama i jurili okolo.
Gostioničar obrisa lice velikom maramicom. „Pretpostavljam da idete u Kaemlin da vidite lažnog Zmaja, kao i svaka druga budala u kraljevstvu. Pa, šestorica spavaju u sobi, a dvojica ili trojica u krevetu. Ako vam to ne odgovara, nemam onda ništa za vas.“
Rand ispriča svoju priču osećajući mučninu. Budući da je toliko ljudi putovalo, svaki drugi mogao bi biti Prijatelj Mraka, a nije bilo načina da ih razlikuju od drugih. Met je pokazao kako žonglira — samo sa tri lopte, a i s njima je bio oprezan — a Rand uze Tomovu flautu. Posle nekoliko nota
„Poslužićete. Potrebno mi je nešto da ovi idioti malo zaborave na tog Loga! na. Bile su već tri tuče oko toga da li je on zaista Zmaj. Gurnite stvari u ćošak, a ja idem da raščistim mesto za vas. Ako ga ima u nekoj sobi. Budale. Svet je pun budala koje ne znaju da treba da ostanu tamo gde pripadaju. To je ono što izaziva sve ove nevolje. Ljudi koji neće da ostanu tamo gde treba.“ Obrisavši lice ponovo, izlete iz kuhinje, mrmljajući sebi u bradu.
Kuvarica i njeni pomagači nisu obraćali pažnju na Randa i Meta. Met je stalno nameštao šal oko glave. Gurao ga je gore, a onda škiljio zbog svetlosti i ponovo ga navlačio. Rand nije bio siguran da Met može da vidi dovoljno dobro da uradi nešto složenije od žongliranja trima loptama. A što se njega tiče... Mučnina u stomaku bivala je sve jača. Seo je na jednu nisku stolicu i obuhvatio glavu. Kuhinja je bila hladna. Stresao se. Vazduh je bio pun pare; peći i rerne pucketale su od vreline. Počeo je da drhti sve jače; cvokotao je zubi ma. Obavio je ruke oko sebe, ali nije mu pomoglo. Osećao se kao da mu se kosti smrzavaju.
Kroz maglu je čuo da ga Met nešto pita drmajući ga za rame. Neko opsova i izjuri iz sobe. A onda je gostioničar bio tu, sa namrštenom kuvaricom, a Met se glasno raspravljao s njima. Nije mogao da razazna šta su pričali; reči su mu zujale u ušima i uopšte nije mogao da misli.
Met ga iznenada uhvati za ruku i podiže. Nosio je sve njihove stvari — bisage, ćebad, zavežljaj od Tomovog plašta i kutije s instrumentima — okačene na ramenima, zajedno s njegovim lukom. Gostioničar ih je posmatrao, napeto brišući lice. Met je gotovo nosio Randa, koji se teturao. Pustio je svog prijatelja da ga vodi polako ka stražnjim vratima.
„I-i-izvini, M-M-Mete“, uspe da izusti. Nije mogao da zaustavi cvokotanje. „M-m-mora da je... t-to o-od... kiše. J-još j-jedna... noć napolju... n-neće d-da nam škodi... Valjda.“ Sumrak je već pomračio nebo s kojeg je sijala šačica zvezda.
„Nimalo“, reče Met. Pokušavao je da zvuči veselo, ali Rand je čuo prikrivenu brigu. „Bio je uplašen da će drugi ljudi saznati da je neko bolestan u njegovoj gostionici. Rekao sam mu da ću te odvesti u trpezariju ako pokuša da nas izbaci napolje. To bi mu ispraznilo polovinu soba za deset minuta. A on to nimalo ne želi, uprkos sve priče o budalama.“
„G-de onda?“
„Ovde“, reče Met, otvorivši stajska vrata uz glasno škripanje šarki. Bilo je mračnije unutra no napolju. Osećalo se na seno, zob i konje. I jak miris balege. Kada ga Met spusti na pod pokriven slamom, on skupi kolena sve do grudi, obgrlivši ih. Tresao se od glave do pete. Činilo mu se da je sva njegova snaga otišla na drhtaje. Čuo je kada se Met spotače, opsova i spotače ponovo, a onda zazveketa metal. Svetlost iznenada sinu. Met podiže izanđali stari fenjer.
Ako je gostionica bila puna, ni u štali nije bila manja gužva. U svakom boksu bio je konj. Neki su podigli glave i zatreptali ka svetlu. Met odmeri lestvice ka senjaku, a onda pogleda Randa koji se tresao na podu i odmahnu glavom.
„Nikada neću uspeti da te popnem tamo“, promrmlja. Okačivši fenjer, jurnu uz lestvice i poče da baca naramke sena. Sišao je brzo, napravio ležaj na kraju štale i tu smestio Randa. Met ga je pokrio s oba njihova ogrtača, ali Rand ih je gotovo odmah smakao.
„Vruće“, promrmlja. Maglovito se priseti da mu je do malopre bilo hladno, ali sada se osećao kao da je u rerni. Povuče se za okovratnik, bacakajući se glavom. „Vruće.“ Osetio je Metovu šaku na čelu.
„Vratiću se odmah“, reče Met pre no što je nestao.
