Zenica sveta полностью

Razbudio se kada je čuo škripanje vrata, ali samo je ležao na trenutak u senu, poželevši da još spava. Ne bi bio svestan svog tela da spava. Mišići su ga boleli kao isceđene krpe, a toliko je i bilo snage u njemu. Slabašno je pokušao da podigne glavu; uspelo mu je pri drugom pokušaju.

Met je sedeo na svom uobičajenom mestu pored zida, nadomak Randa. Brada mu je bila na grudima koje su se ravnomerno dizale i spuštale, kao u dubokom snu. Šal mu kliznu preko očiju.

Rand pogleda ka vratima.

Tamo je stajala žena, držeći otvorena vrata. Bila je na trenutak samo tamna silueta u haljini, oivičena bledom svetlošću ranog jutra, a onda je zakoračila unutra, dopustivši da se vrata zatvore za njom. Na svetlosti fenjera mogao je da je vidi jasnije. Bila je otprilike istog godišta kao i Ninaeva, pomisli, ali sasvim sigurno nije bila seljanka. Bleda zelena svila njene haljine presijavala se pri kretanju. Plašt joj je bio bogato, meko sivilo, a kosa joj je bila pokupljena u čipkanu mrežu. Igrala se teškom zlatnom ogrlicom dok je zamišljeno gledala Meta i njega.

„Mete“, pozva ga Rand, a onda glasnije: „Mete!“

Met hrknu i skoro se preturio kada se probudio. Trljajući pospano oči, zagleda se u ženu.

„Došla sam da proverim svog konja“, rekla je, pokazavši neodređeno kn pregradama. Neprekidno ih je gledala. „Da li si bolestan?“

„Dobro je“, reče Met ukočeno. „Samo se prehladio na kiši. To je sve.“

„Možda bi trebalo da ga pogledam“, primeti ona. „Znam nešto malo o tim stvarima...“

Rand se upita da li je ona Aes Sedai. Nije pripadala ovde, ne samo po odeći, već više po svom samouverenom ponašanju, načinu na koji je držala glavu uzdignutom, kao da će svakog trenutka da izusti zapovest. A ako jeste Aes Sedai, iz kog je Ađaha?

„Sada mi je dobro“, odgovori joj. „Nema potrebe, zaista.“

Ali ona je prešla štalu, pridigavši suknju, pazeći gde gazi svojim sivim papučicama. Namrštivši se zbog slame, kleknu pored njega i dotače mu čelo.

„Nema groznice“, reče, posmatrajući ga namršteno. Bila je lepa na neki oštar način, ali nije bilo toplote na njenom licu. Nije bilo ni hladno; više je delovalo bezosećajno. „Doduše, bio si bolestan. Da. Da. I još uvek slab kao mače. Mislim...“ Zavuče ruku pod svoj plašt. Odjednom, sve se odigra isuviše brzo, Rand nije mogao da učini ništa drago sem da prigušeno uzvikne.

Nešto u njenoj ruci blesnu ispod plašta. Zasijalo je kada je zamahnula ka Metu preko Randa. Met se munjevito prevrnu postrance i začu se čvrsto tunk metal se zabi u drvo. Sve se dogodi za trenutak, a onda se smiri.

Met je ležao polupridignut. Stezao je njen zglob odmah iznad bodeža kop je zarila u zid, tamo gde je on sedeo, u visini gradi. Dragom rakom držao je sečivo iz Šadar Logota uz njeno grlo.

Pokušala je da vidi bodež koji je Met držao, pomerajući samo oči. Udahnu isprekidano, razrogačenih očiju, i pokuša da se odvoji od njega, ali Met je držao oštricu tik uz njenu kožu. Nakon toga, bila je nepomična kao kamen.

Navlaživši usne, Rand je posmatrao gredu iznad sebe. I da nije bio tako slab, verovatno ne bi stigao ni da se pomakne. A onda pogleda njen bodež i usta mu se osušiše. Drvo oko sečiva počelo je da crni; tanki pramenovi dima uzdigli su se iz gareži.

„Mete! Mete, njen bodež!“

Met pogleda ka bodežu, a onda ponovo ženu, ali nije se ni makla. Nervozno je oblizivala usne. Met odvoji grubo njenu raku od balčaka noža i odgurnu je, Prevrnula se unazad, dalje od njih, dočekavši se na ruke. Još uvek je gledali sečivo u njegovoj šaci. „Ne mrdaj“, upozorio je. „Upotrebiću ovo ako samo mrdneš. Hoću, veruj mi.“ Lagano je klimnula glavom. Sve vreme je netremice posmatrala Metov bodež. „Pazi na nju, Rande.“

Rand nije znao Šta da uradi ako bude pokušala nešto — da vrisne, na primer. Svkako nije mogao da juri za njom ako bude pokušala da utekne. Ali ona je samo sedela tu, ne pomerajući se, dok je Met vadio njen bodež iz zida. Crna mrlja se nije širila, iako se još uvek pomalo pušila.

Met se osvrnu oko sebe, tražeći neko mesto da spusti bodež, a onda ga pruži Randu. Ovaj ga uze oprezno, kao da hvata živu otrovnicu. Bodež je izgledao obično, iako ukrašen, s balčakom od blede slonovače i uskim sjajnim sečivom koje nije bilo duže od njegovog dlana. Bodež kao i svaki drugi. Ali on je video što to sečivo može da uradi. Balčak nije čak bio ni topao, ali šaka je počela da mu se znoji. Nadao se da ga neće ispustiti u seno.

Žena se nije ni pomerila s mesta na koje je pala, posmatrajući kako se Met polako okreće ka njoj. Gledala ga je, kao da se pita šta će učiniti sledeće. Rand primeti kako su se Metove oči iznenadno skupile. Šake mu se stegnu oko bodeža. „Mete, ne!“

..Pokušala je da me ubije, Rande. I tebe bi ubila. Ona je Prijatelj Mraka.“ Met ispljunu tu reč.

„Ali mi nismo“, reče Rand. Žena prestravljeno uzdahnu, kao da je tek sada shvatila šta je Met nameravao. „Mi nismo, Mete.“