Nije ni znao ime tog sela, niti je želeo da razmišlja o njemu.
Svetlost se kroz prozore prolivala na ulice, gotovo prazne. To je odgovaralo Randu. Šunjajući se od ugla do ugla, izbegavao je ono malo ljudi koji su bili napolju. Met mu je bio uz rame i ukočio bi se na škripanje šljunka koje bi mu javilo da im prilazi neki seljanin. Preskakali su iz senke u senku kada bi neka nejasna prilika prošla pokraj njih.
Reka Keri bila je tu jedva trideset koraka široka, a crna voda tekla je lenjo, ali preko gaza je odavno bio sagrađen most. Vekovi kiše i vetra istrošili su potporne kamene stubove tako da su sada izgledali skoro kao prirodni oblici. Godine teretnih kola i trgovačkih karavana promenile su i debele drvene daske, koje su olabavljene, lupkale pod njihovim čizmama, glasno kao bubnjevi. Dugo nakon što su prošli kroz selo i zašli u okolne njive, Rand je očekivao da će ih zaustaviti neko i upitati ko su. Ili još gore, da će znati ko su.
Što su dalje išli, zemlja je bivala sve nastanjenija. Uvek su mogli da vide svetla farmi. Živice i ograde bile su svuda pored puta i polja. Njiva je bilo svuda, a nijedan šumarak nije bio blizu puta. Izgledalo je kao da su uvek na obodu nekog sela, čak i kada su bili satima udaljeni od najbližeg mesta. Uredno i mimo. Nigde nije bilo ni naznake da Prijatelji Mraka, ili nešto još goro, možda vreba u tami.
Odjednom, Met sede na put. Podiže šal navrh glave, sada kada je jedina svetlost bila mesečina. „Hvat je dva koraka“, promrmlja. „Milja je hiljadu hvatova liga je četiri milje... Neću da pređem ni deset koraka više, sem ako nakon toga nije mesto na kome mogu da prespavam. A ni nešto za jelo ne bi bilo na odmet. Da nisi možda sakrio nešto u džepovima? Možda jabuku? Ne bih ti zamerio ako jesi. Mogao bi barem da pogledaš.“
Rand osmotri put u oba smera. Oni su jedini išli kroz noć. Pogleda Meta, koji je skinuo jednu čizmu i trljao nogu. A sada više ni oni ne idu. I njega su bolele noge. Zadrhtale su mu, kao da mu kažu da nije povratio onoliko snage koliko je mislio.
Tamne mogile stajale su u poljima odmah ispred njih. Stogovi sena, smanjeni od zimskog prehranjivanja, ali ipak stogovi.
Gurnu Meta nogom. „Tamo ćemo prespavati.“
„Ponovo seno“, uzdahnu Met, ali navuče čizmu i ustade.
Vetar poče da duva, a noć je bivala sve hladnija. Popeli su se preko glatkih motki ograde i brzo se ukopali u seno. Navošteno platno čuvalo je seno od kiše, ali i od vetra.
Rand se okretao u udubljenju koje je načinio sve dok se nije udobno smestio. Seno ga je i dalje bockalo kroz odeću, ali navikao je na to. Pokušao je da prebroji senjake i stogove u kojima je spavao od Belog Mosta. Junaci u pričama nikada nisu morali da spavaju u senu ili pod živicama. Ali, više nije bilo lako da se pretvara da je junak iz priče, čak i nakratko. Uzdahnu i podiže okovratnik, u nadi da će tako sprečiti slamke sena da mu upadaju za vrat.
„Rande?“, reče Met tiho. „Rande, misliš li da ćemo uspeti?“
„Da dođemo do Tar Valona? Ima još dosta do njega, ali...“
„Do Kaemlina. Misliš li da ćemo stići do Kaemlina?“ Rand podiže glavu, ali bilo je mračno u njihovoj jazbini; jedino je po glasu mogao da zaključi gde je Met. „Gazda Kinč reče dva dana. Prekosutra, ili sledećeg dana, bićemo tamo.“
„Ako nas niz put ne bude čekalo stotinak Prijatelja Mraka, ili Sen ili dve.“ Na trenutak je zavladala tišina, a onda Met reče: „Mislim da smo samo mi ostali, Rande.“ Zvučao je uplašeno. „Šta god da se desilo, ostali smo samo nas dvojica. Samo mi.“
Rand odmahnu glavom. Znao je da Met to nije mogao da vidi u tami, ali je ipak načinio taj pokret više zbog sebe no zbog njega. „Spavaj, Mete“, reče umorno. Ali dugo nije zaspao.
Probudilo ga je kukurikanje petlova. Isteturao se u praskozorje, čisteći seno s odeće. Uprkos njegovoj predostrožnosti, nešto vlati mu se ipak uvuklo za vrat. Slamke su ga grebuckale između plećki. Skinu kaput i izvuče košulju iz pantalona da bi ih izvadio. Shvati da je neko tu tek kada mu je jedna ruka bila iza vrata, a draga iza leđa.
Sunce nije još zaista izgrejalo, ali nekolicina ljudi već je išla ka Kaemlinu, sami ili u društvu. Neki su nosili torbe ili zavežljaje na leđima, a drugi samo štap za šetnju, ili ni to. Uglavnom su to bili momci, ali tu i tamo bilo je i devojaka, pa i poneko stariji. Svi su bili prašnjavi, kao da su prešli dug put. Neki su gledali pred noge, umorno pogrbljeni, iako je bilo tako rano. Drugi su gledali u nešto ispred, što se nije moglo videti. U nešto u pravcu svitanja.
Met se iskotrlja iz stoga sena, snažno se češući. Zastao je samo toliko da obmota šal oko glave. Ovoga jutra malo manje je zaklonio oči. „Misliš li da ćemo danas naći nešto za jelo?“
Randov stomak zakrča saosećajno. „Mislićemo o tome usput“, reče. Na brzinu popravivši svoju odeću, iskopa stvari iz plasta.
Kad su stigli do ograde, i Met primeti ljude. Namršti se i stade u polju dok se Rand peo preko ograde. Jedan mladić, ne mnogo stariji od njih, pogleda ka njima dok je prolazio. Odeća mu je bila prašnjava, kao i smotano ćebe preko leđa.
