Zenica sveta полностью

U tom trenutku silueta je kliznula preko ivice svetla s prozora — samo po rubu — i Rand se naježi. Znak gostionice čuo se kao škriiip-škriiip-škriiip na vetru, ali tamni ogrtač nije se ni pomerio.

„Sen“, prošaputa. Met skoči kao da je Rand povikao.

„Šta...“

Stavio je ruku preko Metovih usta. „Tiho.“ Mračna figura izgubi se u tami. Gde? „Otišao je sada. Mislim. Nadam se.“ Sklonio je ruku; jedino što je Met izustio bio je dug i dubok uzdah.

Nervozni čovek došao je skoro do vrata gostionice. Zaustavi se i popravi svoju kecelju, smirujući se očigledno pre no što uđe unutra.

„Čudne prijatelje imaš, Raimune Holdvine“, reče čovek kraj taljiga iznenada. Bio je to starački glas, ali snažan. Govornik se ispravi, odmahnuvši glavom. „Čudni prijatelji u mraku, za gostioničara.“

Nervozni poskoči kada je ovaj drugi progovorio, osvrćući se okolo kao da do tada nije primetio ni taljige ni čoveka. Udahnu duboko i smiri se, a onda oštro upita: „A šta hoćeš da kažeš, Almene Bante?“

„Baš ono što sam i rekao, Holdvine. Čudne prijatelje. Taj nije odavde, zar ne? Mnogo čudnog sveta prolazi ovuda poslednjih nekoliko nedelja. Strašno mnogo čudnog sveta.“

„To ti kažeš.“ Holdvin prevrnu očima ka čoveku pored taljiga. „Znam mnogo ljudi, čak i ljude iz Kaemlina. Nisam kao ti, zatvoren na onoj tvojoj farmi.“ Zastade, a onda nastavi kao da je pomislio da mora da objasni. „On je iz Četiri Kralja. Traži dva lopova. Mlade ljude. Ukrali su mu mač sa znakom čaplje.“

Rand zaustavi dah kada čovek spomenu Četiri Kralja. Kada su počeli da pričaju o maču, pogleda Meta. Njegov prijatelj bio je prislonjen uza zid i gledao je u tamu tako raširenih očiju da je izgledalo kao da nema zenice. I Rand je želeo da se zapilji u noć — Polučovek bi mogao biti bilo gde — ali ipak nastavi da gleda dvojicu ispred gostionice.

„Mač sa čapljom!“, uzviknu Bant. „Nije ni čudo što želi da ga vrati.“

Holdvin klimnu glavom. „Da, a i njih. Moj prijatelj je bogat čovek. On je... on je trgovac, a oni su pravili nevolje ljudima koji rade za njega. Pričali su neke strašne priče i uznemiravali ljude. Oni su Prijatelji Mraka, a i Loganovi sledbenici.“

„Prijatelji Mraka i sledbenici lažnog Zmaja? I pričaju strašne priče? Dosta su toga postigli za tako mlade ljude. Ti, beše, reče da su mladi?“ Bant je zvučao podsmešljivo, ali gostioničar to nije primetio.

„Da. Nemaju još ni dvadeset godina. Raspisana je nagrada — stotinu kruna u zlatu — za njih dvojicu.“ Holdvin je oklevao na trenutak, a onda dodade: „Slatkorečivi su, ta dvojica. Svetlost zna kakve bi priče ispričali, pokušavajući da zavade ljude. A i opasni su, iako ne deluju tako. Zlobni. Najbolje je da ih se čuvaš, ako ti se učini da si ih video. Dva mladića, jedan s mačem, a obojica se stalno osvrću. Ako budu oni pravi, moj... moj prijatelj će ih pokupiti čim budu pronađeni.“

„Zvučiš gotovo kao da ih znaš.“

„Prepoznaću ih kada ih budem video“, reče Holdvin samouvereno. „Samo nemoj da pokušaš da ih uhvatiš sam. Dođi da mi kažeš ako ih budeš video. Moj... prijatelj postaraće se za njih. Stotinu kruna za njih, ali želi ih obojicu.“

„Stotinu kruna za njih“, reče Bant zamišljeno. „A koliko daje za taj mač koji toliko želi?“

Holdvin je izgleda iznenada shvatio da ga drugi čovek ismeva. „Ne znam ni zašto ti pričam“, odseče. „Vidim da još hoćeš da ostvariš onaj svoj glupi plan.“

„Ne tako glup“, odgovori Bant smireno. „Možda ne bude drugog lažnog Zmaja koga ću moći da vidim pre no što umrem — Svetlost poslala da je tako! A suviše sam star da se gušim u prašini za nekim trgovcem sve do Kaemlina. Biću sam na putu, a stići ću u Kaemlin rano ujutru.“

„Sam?“, gostioničarev glas podrhtavao je pakosno. „Nikada ne znaš šta može da vreba u noći, Almene Bante. Potpuno sam na putu, u mraku. Ako neko i čuje tvoje vrištanje, niko neće skloniti zasun s vrata da izađe i da ti pomogne, pogotovo ne u ovim vremenima, Bante. Ni tvoj najbliži komšija.“

Ništa od toga nije izgleda dotaklo starog farmera. Odgovorio je smireno kao i pre: „Ako Kraljičina garda ne može da osigura put ovako blizu Kaemlinu, onda niko od nas nije bezbedan ni u sopstvenom krevetu. Ako mene pitaš, jedino što bi Garda trebalo da uradi pa da bude sigurna da su putevi bezbedni, jeste da baci tog tvog prijatelja u lance. Šunja se po mraku; plaši se da ga bilo ko pogleda. Nemoj mi reći da ne sprema neko zlodelo.“

Plaši!“ uzviknu Holdvin. „Ti matora budalo, da samo znaš...“ Zatvori usta tako naglo da su mu zubi zveknuli. Stresao se. „Ne znam zašto gubim vreme s tobom. Odlazi više! Prekini da čangrljaš ispred moje radnje.“ Vrata gostionice zalupila su se iza njega.

Mrmljajući sebi u bradu, Bant se uhvati za ivicu sedišta i podiže nogu na osovinu.

Rand je oklevao samo na trenutak. Met ga uhvati za ruku dok je kretao napred.

„Da li si poludeo, Rande? Prepoznaće nas sigurno!“