Žalosno pogleda farme kraj kojih su prolazili. Neki čovek je išao pored ograde s parom pasa koji su režali i otimali se. Izgledalo je da ovaj samo traži izgovor da ih pusti. Nisu na svakoj farmi puštali pse, ali niko nije nudio poslove putnicima.
Pre no što je sunce zašlo, on i Met prošli su kroz još dva sela. Seljani su stajali u grupama, razgovarajući i posmatrajući rečicu putnika kako prolazi. Nisu delovali ništa više prijateljski od farmera, vozara ili Kraljičine garde: svi ti stranci koji idu da vide lažnog Zmaja. Možda čak i Prijatelji Mraka. Ako uopšte ima razlike između njih.
Kada je došlo veče, rečica ljudi počela je da presušuje kod drugog grada. Nekolicina onih koji su imali novac nestali su u gostionici, iako je izgledalo da su se prepirali da ih puste unutra. Drugi su počeli da traže zgodne živice ili polja bez pasa. Do sumraka on i Met bili su sami na Kaemlinskom putu. Met poče da priča o plastu, ali Rand je uporno tražio da nastave dalje.
„Sve dok možemo da vidimo put“, reče mu. „Što više pređemo, bez stajanja, to smo više ispred njih.“
Bio je to dovoljno dobar razlog za Meta. Ubrza korak, često se osvrćući. Rand je morao da požuri kako ne bi zaostao za njim.
Noć je bivala sve gušća. Tamu je probijala samo nejasna mesečina. Nestalo je Metovog poleta, a žalbe su ponovo počele. Randa su zabolele butine. Ubeđivao je sebe da je više hodao radeći s Tamom na farmi, ali ma koliko puta to ponovio, nije mogao da se ubedi. Stegnuvši zube, zanemario je žiganje i bol i nije hteo da stane.
Dok se Met žalio, a on bio usredsređen na sledeći korak, nisu ni primetili seoska svetla, a već su ušli u mesto. Zatetura se i stade, odjednom svestan vreline koja se širila od njegovih stopala pa uz noge. Mislio je da ima žulj na desnom stopalu.
Kada su videli seoska svetla, Met se spusti na kolena i zaječa. „Možemo li sada da stanemo?“, prodahta. „Ili hoćeš da pronađeš gostionicu i okačiš znak za Prijatelje Mraka? Ili Sen.“
„Do druge strane gradića“, odgovori Rand, gledajući ka svetlima. Sa ove udaljenosti, u mraku, moglo je to biti Emondovo Polje.
„Sve!? Neću da hodam više nijedan hvat!“
Rand se osećao kao da su mu noge bile u plamenu, ali natera se da učini još jedan korak, a onda još jedan. Nije mu bilo bolje, ali nastavio je dalje, korak po korak. Pre no što je prešao deset koraka, čuo je kako Met ustaje i polazi za njim, mrmljajući sebi u bradu. Pomisli kako je i bolje što ne može da čuje šta Met priča.
Bilo je prilično kasno i seoske ulice bile su prazne, iako se u većini kuća videlo svetio barem kroz jedan prozor. Gostionica u središtu gradića bila je jarko osvetljena i okružena zlatnim zidom koji je držao tamu na odstojanju. Muzika i smeh dopirali su iz zgrade, prigušeni debelim zidovima. Znak iznad vrata škriputao je na vetru. Ispred gostionice stajala su kola i konj na Kaemlinskom putu. Neki čovek proveravao je am. Dvojica su bila na samoj ivici zgrade, na samom obodu osvetljenog prostora.
Rand se zaustavi u senkama jedne kuće čiji prozori nisu bili osvetljeni. Bio je suviše umoran da traži po uličicama zaobilazni put. Trenutak odmora neće im škoditi. Samo trenutak. Samo dok ljudi ne odu. Met se dohvati zida zahvalno uzdahnuvši, naslonivši se kao da namerava da zaspi na licu mesta.
Nešto u vezi sa dvojicom na rubu senki Randu je stvaralo osećaj nelagodnosti. Isprva nije znao šta je to, ali shvatio je da čovek kod taljiga oseća isto. Detaljno je proverio kaiš, namestio bolje deo kod konjskih usta, a onda se vrati i počeo sve ponovo. Glava mu je bila sve vreme pognuta, a gledao je u ono što je radio, dalje od one dvojice. Bilo je moguće da on jednostavno nije bio svestan da su tu, iako su bili udaljeni manje od pedeset stopa. Ali njegovo ukočeno kretanje i ponekad nespretno okretanje, kako ne bi gledao prema njima, govorilo je da nije bilo tako.
Jedan od njih bio je samo crna silueta u senci, ali drugi je bio više osvetljen, okrenut leđima Randu. Svejedno, bilo je očigledno da nije bio oduševljen razgovorom. Kršio je ruke i gledao u zemlju, klimajući glavom povremeno na nešto što bi drugi rekao. Rand nije mogao da ih čuje, ali činilo mu se da je pričao jedino onaj u senkama. Nervozni čovek samo je slušao, klimao glavom i napeto kršio ruke.
Onaj umotan u tamu naposletku se okrenu, a nervozni čovek izađe na svetio. Uprkos hladnoći, brisao je lice dugom keceljom koju je nosio, kao da je bio u goloj vodi.
Rand je posmatrao pojavu koja je nestajala u noći, dok mu je koža bridela. Nije znao zašto, ali činilo mu se kao da je taj čovek kriv za nelagodnost koju je osećao. Osetio je nejasno bockanje na vratu i ruke su mu se naježile, kao da je iznenada shvatio da mu se nešto prikrada.
