Rand se okrenu i kleknu iza sedišta. Nasmeja se od olakšanja. „Uspeli smo, Mete! Rekao sam ti da ćemo...“
Reči su utihle same od sebe kada je pogledao Kaemlin. Posle Baerlona, a još više posle ruševina Sadar Logota, mislio je da zna kako veliki grad izgleda, ali ovo... ovo je bilo više no što je verovao da postoji.
Izvan velikog zida gurale su se zgrade, kao da je svaki gradić kroz koji su prošli bio tu premešten, jedan uz drugi, a onda svi zbijeni zajedno. Spratovi gostionica nadnosili su se nad krovovima kuća od crvenog crepa, a četvrtasta skladišta, široka i bez prozora, pokušavala su da potisnu sve ostalo. Crvena cigla, sivi kamen i zemljane kuće okrečene u belo, sve je bilo pomešano i isprepletano dokle je pogled dosezao. Baerlon bi ovde mogao da nestane, a da se i ne primeti. Beli Most bio bi progutan dvadeset puta, bez ijednog talasića.
A zidine! Pedeset stopa visoka litica od bledosivog kamena, prošarana srebrnim i belim, pružala se u velikom krugu, savijajući ka severu i jugu dok on nije počeo da se pita koliko daleko doseže. Čitavom dužinom bile su podignute kule, okrugle, visoko iznad samih zidina. Crveni i beli barjaci vijorili su se na vetru iznad svake od njih. Iz unutrašnjosti grada provirivale su druge kule. Bile su vitke i još više od onih na bedemima, a kupole su sijale belo i zlatno na suncu. Hiljadu priča slikalo je gradove u njegovim mislima, velike gradove kraljeva i kraljica, prestola, moći i legendi, a Kaemlin je ispunjavao te predstave duboko u umu kao voda u krčagu. Taljige su zaškripale niz širok put ka gradu, prema kapiji između dve kule. Kola trgovačkih karavana kotrljala su se izlazeći iz te kapije, ispod ogromnog kamenog luka koji bi mogao da propusti diva, ili deset divova rame uz rame. Pijace bez zidova pratile su put s obe strane, crepovi na kućama sijali su crveno i purpurno, a štale i obori popunjavali su prostor. Telad su zapevala, stoka mukala, guske šištale, pilići zvocali, koze meketale, ovce blejale, a ljudi su se cenkali glasno koliko su ih grla nosila. Utonuli su u zid buke dok su prilazili kapijama Kaemlina.
„Sta sam vam rekao?“ Bant je morao gotovo da viče da bi mogli da ga čuju. „Najlepši grad na svetu. Sagradili su ga Ogieri, znate. Unutrašnji grad, barem, i palatu. Toliko je star Kaemlin. Kaemlin, gde dobra kraljica Morgaza, Svetlost je osvetlila, donosi zakone i čuva mir Andora. Najlepši grad na zemlji.“
Rand je pomislio isto. Usta su mu bila otvorena, a želeo je da pokrije uši šakama da bi prigušio zvonjavu. Ljudi su se gurali na putu, kao što se narod u Emondovom Polju tiskao na Zelenilu za Bel Tin. Setio se kako je mislio da je Baerlon prepun sveta i gotovo se nasmeja. Pogleda Meta i isceri se. I on je držao šake preko ušiju, a ramena su mu bila pogrbljena, kao da je želeo i njima da zatvori uši.
„Kako ćemo ovde da se krijemo?”, upita glasno kada je video da ga Rand gleda. „Kako da znamo kome da verujemo, kada ih ima ovako mnogo? Tako prokleto mnogo. Svetlosti, buka!“
Rand pogleda Banta pre no što odgovori. Farmer je bio sav obuzet gledanjem grada; sa svom tom bukom, svejedno, možda ga ne bi ni čuo. Ali ipak, Rand primače usta Metovom uvu. „A kako će nas pronaći u takvoj gomili? Zar ne vidiš, praznoglavi idiote? Bezbedni smo, ako ikada naučiš da držiš jezik za zubima!” Zamahom ruke obuhvati sve — pijace, gradske bedeme ispred njih. „Pogledaj, Mete! Ovde je sve moguće. Sve! Možda čak i nađemo Moirainu kako nas čeka. I Egvenu, i sve ostale.“
„Ukoliko su živi. Ako mene pitaš, mrtvi su, kao i zabavljač.”
Osmeh nestade s Randovog lica. Okrenu se da gleda kapiju kojoj su se približavali. Sve je moguće u gradu poput Kaemlina. Bio je sasvim siguran u to.
Konj nije mogao da ide brže, ma koliko ga Bant terao dizginima. Što su bili bliži kapiji, gomila je bivala sve gušća. Ljudi su se gurali, rame uz rame, pribijeni uz taljige i kola koja su ulazila u grad. Randu je bilo drago kada vide da su većina njih bili prašnjavi mladići koji su putovali pešice, s malo stvari. Bez obzira na godine, mnogi u gomili koja se gurala ka kapiji izgledali su umorno od puta. Bilo je tu kola za seno i iscrpljenih konja, odeće izgužvane od mnogih noći provedenih u spavanju na zemlji, nogu koje su se vukle i umornih očiju. Ali umorne ili ne, te oči gledale su prema kapiji, kao da će prolazak kroz nju odagnati sav umor.
Šestorica Kraljičinih gardista stajali su kod kapije. Njihove čiste crveno-bele košulje i sjajni oklopni prsnici i verižnjače oštro su odudarali od većine ljudi koji su prolazili ispod kamenog luka. Pravih leđa i podignutih glava, odmeravali su pridošlice s prezrivom pozornošću. Bilo je očigledno da bi vrlo rado oterali većinu onih koji su ulazili. Ali, sem što su održavali prehodnost puta za one koji su odlazili iz grada i strogo upozoravali one koji su pokušavali da se pregrubo proguraju, nisu zaustavljali nikoga.
„Stanite u red. Ne gurajte se. Ne gurajte se, Svetlost vas oslepela! Ima mesta za sve, Svetlost nam pomogla. Stanite u red.“
