Umesto da oni prilaze ljudima, nekoliko puta se desilo obrnuto. Prašnjava odeća govorila je da su tek stigli u grad i bila je izgleda kao magnet za neke osobe. Bili su to zagonetni ljudi koji su nudili Loganove relikvije na prodaju, sklanjajući pogled sve vreme, spremni da pobegnu. Rand pomisli kako mu je ponuđeno dovoljno plašta lažnog Zmaja i delova njegovog mača da se naprave dva mača i pola tuceta plaštova. Metovo lice ozarilo se zanimanjem, barem prvi put, ali Rand im je svima odgovorio kratkim: „Ne.“ Oni su to prihvatili uz klimanje glave i brzo: „Svetlost obasjala kraljicu, dobri gospodari“, i nestajali. Većina radnji prodavala je tanjire i šolje oslikane kitnjastim prizorima koji su prikazivali lažnog Zmaja u lancima pred kraljicom. A bilo je i Belih plaštova na ulicama. Pred svakim od njih otvarao se slobodan prostor i pomerao s njima, baš kao u Baerlonu.
Rand je mnogo razmišljao o tome kako da ostanu neprimećeni. Držao je ogrtač preko mača, ali to nije moglo još dugo biti od pomoći. Pre ili posle, neko će se zapitati šta to krije. On nije hteo — nije mogao — da prihvati Bantov savet i da ga ostavi. Nije mogao da prekine tu vezu s Tamom. Sa svojim ocem.
Mnogi u gomili nosili su mačeve, ali niko nije imao mač sa znakom čaplje koji je privlačio poglede. Svi stanovnici Kaemlina, kao i neki stranci, umotavali su kanije i balčak svojih mačeva u kaiševe tkanine. Bilo je to crveno platno povezano belom uzicom, ili belo povezano crvenom. Stotinu znakova čaplje moglo je da se krije ispod tih ovoja, a da niko ne vidi. Sem toga, ako prihvate lokalni običaj, manje će se izdvajati.
Ispred velikog broja radnji bile su tezge na kojima su se prodavale tkanine i uzice, i Rand je stao ispred jedne od njih. Crvena tkanina koštala je manje od bele, iako je jedina razlika bila u boji, tako da ju je kupio zajedno s belom uzicom, uprkos Metovim žalbama da im je preostalo malo novca. Trgovac tankih usana odmeri ih od glave do pete, nakrivivši usta dok je uzimao Randove bakrenjake. Opsovao ih je kada je Rand upitao da li može da umota svoj mač unutra.
„Nismo došli da vidimo Logana“, reče Rand strpljivo. „Tek smo stigli u Kaemlin.“ Seti se Banda i dodade: „Najlepši grad na svetu.“ Trgovac je još uvek imao grimasu. „Svetlost obasjala dobru kraljicu Morgazu“, reče Rand pun nade.
„Napravite li bilo kakvu nevolju“, reče čovek kiselo, „ima stotinu onih koji će me čuti i pobrinuti se za vas, čak i ako Garda neće.“ Zastao je i pljunuo pored Randove noge. „Gledajte svoja prljava posla.“
Rand klimnu kao da gaje čovek veselo pozdravili odvuče Meta. Met se stalno osvrtao prema radnji, gunđajući sebi u bradu, sve dok ga Rand nije uvukao u praznu uličicu. Okrenuli su se od ulice, tako da niko od prolaznika nije mogao da vidi šta rade. Rand otkopča opasač s mačem i poče da umotava kanije i balčak.
„Kladim se da ti je naplatio dvostruko više za tu prokletu tkaninu“, reče Met. „Trostruko.“
Nije bilo lako kao što je izgledalo, vezati kaiševe tkanine i uzicu, tako da sve ne spadne prvom zgodnom prilikom.
„Svi oni pokušavaju da nas prevare, Rande. Misle da smo došli da vidimo lažnog Zmaja, kao i svi ostali. Imaćemo sreće ako nas neko ne ubije na spavanju. Ne bi trebalo da budemo ovde. Ima previše ljudi. Hajdemo da krenemo odmah za Tar Valon. Ili na jug, u Ilijan. Ne bih imao ništa protiv da vidim okupljanje za Lov na Rog. Ako ne možemo kući, hajdemo jednostavno negde drugde.“
„Ja ostajem“, reče Rand. „Ako nisu već ovde, stići će pre ili posle, tražeći nas.“
Nije bio siguran da lije uvio mač kao svi ostali, ali čaplje na kaniji i balčaku bile su sakrivene i on pomisli da je mač bezbedan. Kada se vratio na ulicu, bio je siguran da sada ima jednu stvar manje o kojoj mora da brine. Met se nevoljno vukao pored njega, kao da je na povocu.
Malo-pomalo, Rand je saznao ono što je tražio. U početku usmeravanja su bila nejasna, kao „negde u onom pravcu“ i „tamo negde“. Ali, kako su se približavali, to su uputstva bivala sve jasnija. Naposletku su stajali pred širokom kamenom zgradom sa znakom iznad vrata koji je škripao na vetru. Na tabli je bio nacrtan čovek koji kleči pred ženom crvenozlatne kose i s krunom, a ruka joj počiva na njegovoj pognutoj glavi.
„Jesi li siguran za ovo?“, upita ga Met.
„Naravno“, reče Rand. Udahnu duboko i otvori vrata.
Trpezarija je bila velika i obložena tamnim drvetom. Prostoriju je zagrevala vatra iz dva kamina. Služavka je čistila pod, iako nije bio zaprljan, a druga je brisala svećnjake u uglu. Obe su se nasmešile pridošlicama pre no što su se vratile svom poslu.
Samo je nekoliko stolova bilo zauzeto, ali i desetak ljudi predstavljalo je gužvu tako rano. Iako se niko od njih nije baš obradovao što vidi njega i Meta, barem su bili čisti i trezni. Randu je pošla voda na usta od mirisa pečene govedine i vrućeg hleba, koji je dopirao iz kuhinje.
