„Možda“, odgovori Met. „Možda. Šta ako nas Moiraina ne pronađe? Šta ako nas ne pronađe niko sem... sem...“ Stresao se. Nije mogao to da izgovori.
„Mislićemo o tome kada se to desi“, čvrsto reče Rand. „Ako se desi.“ Najgore — to je značilo da će morati da potraži Elaidu, Aes Sedai u palati. Prvo će pokušati da nastavi za Tar Valon. Nije znao da li se Met seća šta im je Tom ispričao za Crveni Ađah — i Crni — ali on svakako jeste. Stomak mu se ponovo vezao u čvor. „Tom nam je rekao da pronađemo gostionicu koja se zove
„Kako? Nas dvojica ne možemo da platimo nijedan obrok.“
„Barem možemo da krenemo od tog mesta. Tom je mislio da će nam tamo pomoči.“
„Ne mogu... Rande, oni su svuda.“ Met spusti pogled i kao da se skupio, pokušavajući da pobegne od ljudi koji su bili svuda oko njega. „Gde god da odemo, oni su odmah iza nas ili nas čekaju. Biće i u
Rand zgrabi Meta za okovratnik. Svim silama se trudio da smiri drhtanje ruku. Met mu je bio potreban. Možda su ostali bili živi —
Brzo se osvrnu oko sebe. Izgleda da niko nije čuo kada je Met spomenuo Sen. Ljudi su se gurali u gomili pored njih, obuzeti sopstvenim brigama. Približi lice Metu. „Stigli smo dovde, zar ne?“, upita ga promuklim šapatom. „Još uvek nas nisu uhvatili. Možemo da stignemo do kraja, samo ako ne odustanemo. Ja nemam namera da se jednostavno predam i da čekam na njih kao ovca na klanje. Neću! Dakle? Da li ćeš da stojiš tu dok ne umreš od gladi? Ili dok te ne nađu i strpaju u vreću?“
Pustio je Meta i okrenuo se. Nokti su mu se usekli u dlanove, ali šake su i dalje drhtale. Iznenada, Met je hodao pored njega, gledajući još uvek u kaldrmu. Rand dugo uzdahnu.
„Žao mi je, Rande“, promumla Met.
„Zaboravi“, reče Rand.
Met jedva podiže pogled dovoljno da ne udara u ljude, a reči su navirale iz njega beživotnim glasom. „Ne mogu da prestanem da mislim da neću više videti dom. Hoću da se vratim kući. Smej se ako hoćeš, nije me briga. Ne znam šta ne bih dao da čujem kako me majka zbog nečega grdi, baš sada. Kao da mi neki usijani tegovi pritiskaju glavu. Stranci su svuda, a ne znaš kome da veruješ, ako ikome možeš verovati. Svetlosti, Dve Reke su tako daleko — kao da su na drugoj strani sveta. Sami smo i nikada se nećemo vratiti kući. Umrećemo, Rande.“
„Nećemo još“, uzvrati Rand. „Svi umiru. Točak se okreće. Ali ja nemam namera da legnem i čekam da se to desi.“
„Zvučiš kao gazda Al’Ver“, progunđa Met, ali zvučao je malo obodren.
„Dobro“, reče Rand. „Dobro.“
Počeo je da se raspituje za
Neki čovek širokog lica, koji je bio velik gotovo kao Perin, nakrivi glavu i reče:
Otišao je urlajući od smeha i ostavio Randa i Meta da se gledaju zbunjeno. Rand sleže ramenima; bilo je dosta čudnog sveta u Kaemlinu, ljudi kakve nikada ranije nije video.
Neki od njih su se isticali u gužvi. Neki su imali suviše tamnu ili suviše svetlu kožu; bilo je neobičnih krojeva ili jarkih boja, šešira sa šiljatim vrhovima ili dugim perjem. Neke žene nosile su velove, neke su bile u glomaznim haljinama, širokim koliko su one bile visoke, neke su nosile toliko otvorene haljine, kakve nije video ni na jednoj služavki u krčmama kroz koje je prošao. Povremeno bi se kočija, sva u živim bojama i pozlati, progurala kroz zakrčene ulice iza četiri ili šest konja s perjanicama na oglavima. Nosiljke su bile svuda; nosači su ih gurali kroz gomilu, ne obraćajući pažnju na to koga gaze.
Rand je video kako je tako izbila i jedna tuča. Bučna gomila ljudi vitlala je pesnicama dok je neki bledi čovek u kaputu s crvenim prugama silazio iz spuštene nosiljke. Dva loše odevena čoveka, koji su delovali kao prolaznici, zaskočili su ga pre no što je uspeo da izađe. Gomila koja je stala da bi posmatrala počela je da divlja, mrmljajući i stežući pesnice. Rand povuče Meta za rukav i požuri dalje. Meta nije trebalo mnogo ubeđivati. Urlik male pobune pratio ih je niz ulicu.
