„Pa, Tom je dobar prijatelj. Stari prijatelj. Usijana glava i ume da kaže sve najgore baš onome kome ne bi trebalo, ali, svejedno, dobar prijatelj. Ako se ne pojavi... Pa, smislićemo nešto. Najbolje je da ne pričate više kako vam Aes Sedai pomaže. Ja sam lojalan kraljici, ali u Kaemlinu ima previše onih koji bi to shvatili pogrešno, a pri tom ne mislim na Bele plaštove.“
Met frknu. „Što se mene tiče, gavranovi mogu da odnesu sve Aes Sedai pravo u Šajol Gul!“
„Pazi šta pričaš“, odseče gazda Gil. „Rekoh da ih ne volim, a ne da sam tolika budala da mislim kako one stoje iza svega stoje loše. Kraljica podržava Elaidu, a Garda sluša kraljicu. Svetlost poslala da ne krene po zlu pa da se to promeni. U svakom slučaju, u poslednje vreme neki Gardisti zaboravili su se toliko da su bili grublji sa svetom koji je govorio protiv Aes Sedai. Hvala Svetlosti, nisu bili na dužnosti, ali, svejedno, to se desilo. Nemam želju da mi Gardisti van dužnosti razbiju trpezariju kako bi vas naučili lekciji, niti mi je potrebno da Beli plastovi nateraju nekoga da mi naslika Zmajev očnjak na vratima. Zato, ako hoćete da vam pomažem, sve što mislite o Aes Sedai ostavite za sebe, bilo to dobro ili loše.“ Zastade zamišljeno, a onda dodade: „Možda bi bilo dobro da ne spominjete ni Toma ako neko može da vas čuje. Neki od Gardista imaju dobro pamćenje, kao i kraljica. Nema potrebe da se rizikuje.“
„Tom je upao u nevolje s kraljicom?“, reče Rand pun neverice, a gostioničar se nasmej a.
„Dakle, nije vam rekao sve. Ne znam ni zašto bi. Opet, ne vidim ni zašto ne biste znali. Nije to neka tajna. Mislite li da svaki zabavljač ceni sebe kao Tom? Pa, kad bolje razmislim o tome, verovatno i jeste tako, ali meni se uvek činilo da Tom drži veoma do sebe. On nije uvek bio zabavljač, znate, i lutao od sela do sela, spavajući najčešće pod živicama. Nekada je Tom Merilin bio dvorski bard, i to baš ovde, u Kaemlinu. Bio je poznat na svakom kraljevskom dvoru od Tira do Maradona.“
„Tom?“, upita Met.
Rand polako klimnu. Mogao je da zamisli Toma na kraljičinom dvoru, s njegovim dostojanstvenim stavom i svečanim pokretima.
„Jeste“, reče gazda Gil. „Nije prošlo dugo od smrti Daringaila Damodreda kada se... pojavila nevolja s njegovim nećakom. Pričalo se da je Tom bio, kako da kažem, mnogo bliži kraljici no što je to dolikovalo. Ali, Morgaza je bila mlada udovica, a Tom tada u naponu snage, a ja mislim da je kraljici sve dozvoljeno. Samo, naša dobra Morgaza bila je uvek preke naravi, a on je otišao bez reči kada je saznao u kakvoj se nevolji njegov nećak našao. Kraljici se to nije baš svidelo. A nije joj se svidelo ni što se petljao u posla Aes Sedai. Ne mogu da kažem da je bio u pravu, bez obzira na nećaka. U svakom slučaju, kada se vratio, rekao je neke stvari koje ne možeš da kažeš kraljici. U stvari, koje ne možeš da kažeš nijednoj ženi Morgazine naravi. Elaida se okrenula protiv njega zbog toga što je pokušao da se umeša u onu zbrku sa svojim nećakom. Pritisnut kraljičinom naravi i Elaidinim neprijateljstvom, Tom je napustio Kaemlin za dlaku pre no što je trebalo da završi u zatvoru, ako ne i pod dželatovom sekiram. Koliko ja znam, naredba je još uvek na snazi.“
, Ako je to bilo davno“, reče Rand, „možda se niko ne seća.“
Gazda Gil odmahnu glavom. „Garet Brin je zapovednik Kraljičine garde. On komanduje gardistima koje je Morgaza poslala da vrate Toma u lancima, a nekako sumnjam da će ikada zaboraviti kako se vratio praznih šaka, da bi otkrio da je Tom već bio u palati i otišao ponovo. A kraljica nikad
Gazda Gil ih odvede do stola u jednom od uglova trpezarije i reče jednoj služavki da im donese hranu. Rand odmahnu glavom kada ugleda tanjire s nekoliko tankih odrezaka govedine, kašikom senfa i dva krompira na svakom. Bilo je to žalosno, a ne gnevno odmahivanje glavom, pomireno sa sudbinom. Svega nedostaje, rekao je gostioničar. Podigavši nož i viljušku, Rand se upita šta će biti kada se sve potroši. Od te pomisli poluprazni tanjir mu se činio kao gozba. Stresao se.
Gazda Gil izabra sto koji je bio poprilično udaljen od ostalih. Seo je u ugao, tako da je mogao da posmatra sobu. Niko nije mogao da im se približi dovoljno da čuje o čemu pričaju a da on to ne primeti. Kada je služavka otišla, reče tiho: „Dobro, zašto mi ne biste sve lepo ispričali o toj vašoj nevolji? Ako ću da vam pomažem, najbolje da znam u šta se upuštam.“
Rand pogleda Meta, ali on je namršteno zurio u svoj tanjir, kao da je bio ljut na krompir koji je sekao. Rand udahnu duboko. „Ni meni samom sve to nije baš najjasnije“, poče.
