Bilo mu je drago kada vide da je gostioničar bio debeo čovek, ružičastog lica u uštirkanoj beloj kecelji. Njegova proseda kosa bila je začešljanja preko ćele, koju nije potpuno pokrivala. Oštro ih odmeri od glave do pete, uočivši prašnjavu odeću, zavežljaje i iznošene čizme. Ipak, smešio se uvežbanim, prijatnim osmehom. Zvao se Bazel Gil.
„Gazda Gile“, reče Rand, Jedan naš prijatelj rekao nam je da dođemo ovde. Tom Merilin. On...“ Gostioničarev osmeh nestade. Rand pogleda Meta, ali on je bio suviše obuzet mirisima iz kuhinje da bi primetio bilo šta drugo. „Da li nešto nije u redu? Znate ga?“
„Znam ga“, kratko reče Gil. Izgledalo je kao da ga u tom trenutku zanima kutija za flautu na Randovom boku više od bilo čega drugog. „Pođite sa mnom.“ Glavom pokaza prema zadnjem delu. Rand povuče Meta, a onda pođe za gostioničarem, pitajući se šta se dešava.
U kuhinji, gazda Gil zastade da popriča s kuvaricom, punačkom ženom s punđom, teškom skoro koliko i gostioničar. Mešala je po svojim kotlićima dok je gazda Gil pričao. Miris je bio tako dobar — dva dana gladi bili su odličan začin za bilo šta, ali ovo je mirisalo kao kuhinja gazdarice Al’Ver — da Randov stomak odmah zakrča. Met se naginjao prema kotlićima, isturivši nos. Rand ga munu u rebra; Met brzo obrisa bradu koju je obalavio.
A onda ih gostioničar povede prema zadnjim vratima. Kada su stigli u dvorište, osvrnu se kako bi se uverio da nikoga nema u blizini, a onda se okrenu prema njima. Prema Randu. „Šta je u kutiji, dečko?“
„Tomova flauta“, reče Rand polako. Otvorio je kutiju, kao da će pokazivanje zlatne i srebrne flaute pomoći nešto. Met krišom zavuče ruku pod kaput.
Gazda Gil netremice je gledao u Randa. „Da, prepoznajem je. Gledao sam ga kako svira na njoj dovoljno često, a ne verujem da postoje dve takve van kraljevskog dvora.“ Prijatan osmeh se izgubi, a pogled mu postade oštar kao nož. „Kako si došao do nje? Tom bi se pre rastao sa svojom rukom nego s tom flautom.“
„On mi ju je dao.“ Rand skinu zavežljaj od Tomovog plašta s leđa i spusti ga, odmotavši ga dovoljno da pokaže šarene zakrpe, kao i kraj kutije za harfu. „Tom je mrtav, gazda Gile. Ako je bio vaš prijatelj, žao mi je. Bio je i moj.“
„Mrtav, kažeš. Kako?“
„Neki... neki čovek pokušao je da nas ubije. Tom mi je gurnuo ovo u naručje i rekao da bežimo.“ Zakrpe su lepršale na vetru kao leptiri. Randu se steglo grlo i ponovo je pažljivo smotao plašt. „Bili bismo mrtvi da nije bilo njega. Zajedno smo krenuli u Kaemlin. Rekao nam je da dođemo ovamo, u vašu gostionicu.“
„Verovaću da je mrtav“, reče gostioničar polako, „kada budem video njegov leš.“ Gumu zavežljaj od plašta nogom i grubo pročisti grlo. „Ne, ne, verujem da ste videli to što ste rekli; samo sumnjam da je mrtav. Mnogo je teže ubiti starog Toma Merilina no što biste mogli da poverujete.“
Rand spusti ruku na Metovo rame. „U redu je, Mete. On je prijatelj.“
Gazda Gil pogleda ka Metu i uzdahnu. „Pretpostavljam da jesam.“
Met se lagano ispravi, prekrstivši ruke preko grudi. Ali još uvek je gledao gostioničara oprezno, a obraz mu je poigravao.
„Išli ste u Kaemlin, kažeš?“, odmahnu glavom gostioničar. „To je poslednje mesto na svetu na kome bih očekivao da vidim Toma, sem možda Tar Valona.“ Sačekao je da prođe konjušar koji je vodio konja. Ipak, šaputao je i nakon toga. „Imate nevolje s Aes Sedai, pretpostavljam.“
„Da“, progunđa Met u trenu kada je Rand rekao: „Zašto to mislite?“ Gazda Gil se suvo nasmeja. „Znam čoveka, eto šta. On bi upao u tu vrstu nevolje, pogotovu da pomogne dvojici momaka vaših godina...“ Odjednom nestade prisećanja u njegovom pogledu, i on se ispravi, gledajući ukočeno. „Dakle... Ah... Nije da optužujem bilo koga, pazite, ali... ah... Pretpostavljam da nijedan od vas dvojice ne može... ah... Hoću da kažem... ah... Kakve tačno probleme imate s Tar Valonom, ako ne zamerate na pitanju?“
Rand se naježi kada je shvatio na šta je gostioničar mislio. Jedna moć. „Ne, ne, ništa slično. Kunem se. Čak nam je i jedna Aes Sedai pomagala. Moiraina je...“ Ujede se za jezik, ali gostioničarev izraz lica nije se nimalo promenio.
„Drago mi je što to čujem. Nije da volim nešto preterano Aes Sedai, ali bolje one nego... ono drago.“ Polako odmahnu glavom. „Previše je takvih priča otkada su doveli Logana ovde. Nisam mislio da vređam, razumete, ali... Pa, morao sam da znam, zar ne?“
„Nismo uvređeni“, reče Rand. Metovo mrmljanje moglo je da znači bilo šta, ali gostioničar je to, izgleda, shvatio kao slaganje s Random.
„Vas dvojica izgledate kao ljudi koji mogu da budu Tomovi prijatelji, a verujem da ste mu to i bili. Ali vremena su teška. Pretpostavljam da ne možete da platite? Tako sam i mislio. Svega nedostaje, a ono čega ima skupo je kao vatra. Daću vam krevete — ne najbolje, ali tople i suve — i nešto zajelo. Ne mogu da obećam više, ma koliko bih želeo.“
„Hvala vam“, reče Rand pogledavši Meta upitno. „To je više od onoga što sam očekivao.“ Kakav je to pravi tip ljudi i zašto bi
