Pustio je da mu ruke miruju pored tanjira neko vreme, pritisnuvši ih o sto kako se ne bi tresle. Bio je uplašen. Ne zbog gazda Gila, naravno, ali bilo je dovoljno razloga za strah i pored njega. One visoke gradske zidine neće zaustaviti Sen. Možda je trebalo da ispriča gostioničaru za to. Ali čak i da mu Gil poveruje, da li bi i dalje želeo da im pomogne ako bi očekivao da se Sen pojavi u
Nastavio je da jede, ali kada je završio, nije mogao da se seti ukusa nijednog zalogaja.
Služavka, ona koja je brisala svećnjake kada su ušli, odvela ih je do sobe u potkrovlju. Prozor je bio na kosom spoljnjem zidu, s krevetima s obe strane i vešalicama pored vrata, na kome su mogli da okače stvari. Tamnooka devojka vrtela je suknjom i kikotala se kad god bi pogledala Randa. Bila je lepa, ali on je znao da će ispasti budala ako joj bude nešto rekao. Zbog nje je poželeo da se bolje snalazi s devojkama, kao Perin. Bilo mu je drago kada je otišla.
Očekivao je da Met kaže nešto, ali čim je ona otišla, Met se baci na krevet, u ogrtaču i čizmama, i okrenu se prema zidu.
Rand okači svoje stvari, gledajući mu u leđa. Učini mu se da Met drži ruku pod kaputom; ponovo je stiskao onaj bodež.
„Da li nameravaš da ležiš ovde i da se kriješ?“, reče naposletku.
„Umoran sam“, promrmlja Met.
„Još uvek treba dosta toga da pitamo gazda Gila. Možda će čak moći i da nam kaže kako da pronađemo Egvenu, i Perina. Možda su već u Kaemlinu, ako su sačuvali svoje konje.“
„Mrtvi su“; reče Met okrenut prema zidu.
Rand je oklevao na trenutak, a onda odustade. Tiho zatvori vrata za sobom, nadajući se da će Met zaista spavati.
Dole, međutim, gazda Gila nije bilo nigde, iako je oštar pogled kuvaričinih očiju govorio da ga i ona traži. Rand je sedeo neko vreme u trpezariji, ali nakon nekog vremena shvatio je da odmerava svakog gosta koji bi ušao, svakog stranca koji bi mogao biti bilo ko — ili bilo šta. A pogotovu kada bi u dovratku video siluetu čoveka u crnom plaštu. Da Sen uđe u sobu, bilo bi to kao da je lisica upala u kokošinjac.
Uđe i gardista. Čovek u crvenoj uniformi zaustavio se čim je ušao i hladno odmeri one goste koji su bili očigledno stranci. Rand nije podizao pogled sa stola dok gaje gardista posmatrao; kada je pogledao ponovo, vide da je čovek otišao.
Tamnooka služavka prolazila je noseći pune ruke peškira. „Rade oni to ponekad“, reče mu poverljivo u prolazu. „Tek da vide da li ima nekih nevolja. Brinu se o dobrom kraljičinom narodu, dabome. Ti nemaš razloga za brigu“, reče kikoćući se.
Rand odmahnu glavom. On nema razloga za brigu. Nije to ništa da gardista priđe i upita ga da li zna Toma Merilina. Postajao je kao Met. Odgurnu stolicu i ustade.
Druga služavka proveravala je ulje u lampama duž zida.
„Da li postoji još neka soba gde bih mogao da sedim?“, upita je. Nije želeo da ode u sobu i zatvori se s natmurenim Metom. „Možda je slobodna neka odvojena soba za ručavanje?“
„Postoji biblioteka.“ Pokazala je ka vratima. „Onuda, pa desno, na kraju hodnika. Trebalo bi da je sada prazna.“
„Hvala ti. Ako vidiš gazda Gila, da li bi mogla da mu kažeš da Rand al’Tor hoće da razgovara s njim, ako bude imao vremena?“
„Reći ću mu“, reče, a onda se osmehnu. „I kuvarica ga traži.“
Gostioničar se vero vatno krije, pomisli dok je odlazio.
Kada je ušao u prostoriju u koju gaje uputila, stao je i zabezeknuto se zagledao. Na policama mora da je bilo tri ili četiri stotine knjiga, više no što je video ikada ranije najednom mestu. Tu su stajale knjige povezane u tkaninu i kožu, s pozlaćenim hrbatima. Samo nekoliko imalo je drvene korice. Pogledom je proždirao naslove, prepoznajući stare miljenike.
Zamislio je Tama kako premeče knjigu rukama, s osmehom na licu, upoznajući se s njom pre no što sedne pred kamin sa svojom lulom da čita. Stegnu balčak mača, osećajući gubitak i prazninu koji su nadjačali sve zadovoljstvo zbog knjiga.
