Zenica sveta полностью

I drugi konji u nizu bili su budni. Gledali su je. Setivši se Mandarba, nesigurno je posegla za uzdama sledećeg konja, ali on se nije bunio. Štaviše, izgleda da je želeo da ga potapše kao i Belu. Ninaeva čvrsto uhvati Beline uzde, a obmota druge oko zgloba, sve vreme nervozno posmatrajući logor. Bledi šatori su bili udaljeni svega trideset jardi i mogla je da vidi kako ljudi prolaze između njih. Ako primete da se konji mrdaju i dođu da vide šta je uzrok tome...

Poželela je, sva u očaju, da je Aes Sedai ne čeka. Šta god da namerava da uradi, neka ne okleva. Svetlosti, neka to sada uradi, pre...

Iznenada, munje probiše tamu i za trenutak oduvaše mrak. Grmljavina joj tako snažno odjeknu u ušima da je pomislila da će pokleknuti. U istom trenu vatreni trozubac udari u zemlju iza konja, bacajući u vazduh prašinu i stenje poput fontane. Tutnjava zemlje koja se prolama borila se s grmljavinom. Konji su izgledali kao da su poludeli, njištali su i propinjali se. Konopci za koje su bili vezani pokidali su se poput paučine tamo gde ih je Ninaeva načela. Još jedna munja blesnula je prema zemlji pre no stoje izbledeo odsjaj prve.

Ninaeva je bila suviše zauzeta da bi likovala. Pri prvom udaru munje, Bela pojuri na jednu stranu, dok se drugi konj prope u suprotnu. Mislila je da će joj iščupati ruke. Za trenutak, koji je delovao kao večnost, visila je u vazduhu između dva konja. Nije doticala zemlju stopalima, a Ninaevin vrisak je bio prigušen drugim udarom groma. Munje su neprestano udarale, a nebesa su bila jedan neprekidni gnevni urlik. Kako nisu mogli da odu kuda su namerili, konji su se vratili, pustivši je da padne. Želela je da klekne na zemlju i odmori namučena ramena, ali nije bilo vremena. Bela i drugi konj gurali su je bokovima, a očima su divlje kolutali sve dok se samo beonjače nisu videle, preteći da je obore i izgaze. Naterala je nekako ruke da se podignu. Zgrabivši Belu za grivu, uzjahala ju je. Druge uzde bile su joj i dalje obmotane oko zgloba, snažno usečene u meso.

Zinula je kada je duga siva senka zarežala pored nje. Činilo se da se ne obaziru na nju i konje koji su bili s njom, ali kezile su se na izludele životinje koje su jurile u svim pravcima. Druga senka smrti došla je odmah iza prve. Ninaeva je ponovo poželela da vrisne, ali zvuka nije bilo. Vukovi! Svetlost nam pomogla! Šta to Moiraina radi?

Nije bilo potrebno da udara petama o Beline bokove. Kobila pojuri, a drugi konj bio je sasvim srećan što je prati. Išli bi bilo kuda, sve dok imaju snage da trče i pobegnu od vatre s neba koja je ubijala noć.

Perin se promeškoljio i to je bilo najbolje što je mogao, s obzirom na to da su mu ruke bile vezane za leđima. Naposletku je odustao, uzdišući. Umesto svakog kamena koji bi uspeo da izbegne pojavila bi se dva nova. Ponovo nespretno pokuša da se pokrije ogrtačem. Noč je bila hladna, a činilo se da je zemlja ispila svu toplotu iz njega, baš kao i svake noći otkako su ih Beli plaštovi zarobili. Vojnici Dece nisu mislili da su zatvorenicima potrebna ćebad niti sklonište — pogotovu ne opasnim Prijateljima Mraka.

Egvena se sklupčala uz njegova leđa, ne bi li se zagrejala, u dubokom snu, potpuno iscrpljena. Nije čak ni promrmljala dok se Perin meškoljio. Sunce je davno zašlo, a svaka koščica gaje bolela posle čitavog dana hoda iza konja, s omčom oko vrata. Ali san nije dolazio.

Red nije baš brzo napredovao. Kako je u steddingu mnogo njihovih rezervnih konja pobeglo zbog vukova, Beli plaštovi nisu mogli da putuju onom brzinom kojom su nameravali. To odlaganje bilo je pridodato nizu optužbi ljudima iz Emondovog Polja. Ali krivudavi dvostruki niz i dalje se uporno kretao — lord Bornhald je nameravao da stigne u Kaemlin na vreme za nešto — a negde u Perinovoj svesti bio je stalno prisutan strah da Beli plašt koji je držao konop njegove omče neće stati ako on padne, bez obzira na naređenja gospodara kapetana Bornhalda da živi stignu do Ispitivača u Amadoru. Znao je da mu nema spasa ako padne. Ruke su mu bile slobodne samo dok su mu davali da jede i kada su ga vodili do poljskog klozeta. Omča je činila svaki korak sudbonosnim, a svaki kamen pod nogama smrtonosnim. Hodao je stegnuto, napeto posmatrajući tlo. Svaki put kada bi krajičkom oka osmotrio Egvenu, video bi da i ona to radi. Kad bi se pogledali, lice joj je bilo ukočeno i preplašeno. Uvek bi to bio samo letimičan pogled, jer se ni jedno ni drugo nisu usuđivali da pomno ne posmatraju tlo.

Obično bi pao kao isceđena krpa čim bi mu Beli plastovi dozvolili da se zaustavi, ali noćas, misli su mu grozničavo letele. Ježio se od strave koja se sakupljala već danima. Ako bi zatvorio oči, pred očima su mu iskrsavale scene onoga što je Bajar obećao da će im se desiti kada budu stigli u Amador.