Zenica sveta полностью

Čim su konji bili vezani, ispravi se, zgrabi je za ruku i pođe u tminu. Njegova tamna kosa stapala se s mrakom skoro podjednako dobro koliko i plašt. A on je pravio čak manje buke i od nje. Nevoljno, morala je da prizna da nikako ne bi mogla da ga prati kroz tamu da je nije vodio za ruku. Svejedno, nije bila sigurna da bi mu se otrgla ukoliko on nije želeo da je pusti. Ruke su mu bile veoma snažne.

Kada su se približili maloj uzvisini, visokoj jedva toliko da se nazove brdašcem, kleknuo je i privukao je. U momentu je shvatila da je i Moiraina tu. Nepomična Aes Sedai delovala je kao senka u svom tamnom plastu. Lan pokaza niz padinu ka velikoj čistini medu drvečem.

Ninaeva se namršti na nejasnoj mesečini, a onda iznenada shvati i nasmeši se. Te blede mrlje bili su šatori u pravilnim redovima — zamračeni logor.

„Beli plastovi“, prošaputa Lan, „dve stotine njih, možda više. Dole ima vode za piće. I dečko koga tražimo.“

„U logoru?“ Više je osetila no što je videla kada je Lan klimnuo glavom.

„Usred njega. Moiraina može da pokaže gde se nalazi. Ja sam se dovoljno približio da vidim da je pod stražom.“

„Zatvorenik?“, reče Ninaeva. „Zašto?“

„Ne znam. Decu ne bi trebalo da zanima momak sa sela, sem ako zbog nečega nisu postali sumnjičavi. Sama Svetlost zna da ne treba mnogo pa da Beli plašt posumnja, ali me to ipak brine.“

„Znaš li kako da ga oslobodiš?“ Tek kad ju je pogledao, shvatila je da je bila uverena da on može da ušeta među dve stotine ljudi i vrati se s momkom. Pa, on jeste Zaštitnik. Nešto od tih priča mora da je istinito.

Zapita se da li joj se podsmeva, ali govorio je ravnodušno i koncentrisano. „Mogu da ga izvedem, ali on verovatno neće moći da bude tih. Ako budemo primećeni, možda će nam dve stotine Belih plaštova biti za petama, a nas dvojica ćemo biti najednom konju. Sem ako ne budu suviše zauzeti da nas jure. Želiš li da rizikuješ?“

„I da pomognem nekome iz Emondovog Polja? Naravno! Šta treba da uradim?“

Lan pokaza ponovo u tamu, na drugu stranu šatora. Ovog puta razaznala je samo senke. „Tamo su njihovi konji. Ako konopci ograde budu presečeni, ne potpuno, ali dovoljno da bi se pokidali kada Moiraina napravi diverziju, Beli plaštovi će biti suviše zauzeti jurnjavom za sopstvenim konjima kako bi pošli za nama. Na drugom kraju logora nalaze se dva stražara, iza ograde od konopaca, ali ako si upola dobra koliko ja mislim da jesi, nikada te neće primetiti.“

Ninaeva progunđa. Prikradanje zečevima bilo je jedno, ali prikradanje stražarima koji su imali koplja i mačeve... On dakle misli da sam dobra, je li? „Učiniću to.“

Lan ponovo klimnu glavom, kao da ništa drugo nije ni očekivao. „Još nešto. Ima vukova noćas. Primetio sam dva, a ako sam video njih, ima ih verovatno još.“ Zastade, i učini joj se da je zbunjen, iako mu se glas nije izmenio. „Gotovo mi se učinilo da su hteli da ih primetim. Svejedno, ne bi trebalo da ti prave nevolje. Vukovi se obično sklanjaju od ljudi.“

„Ništa ne znam o tome“, Ninaeva slatko primeti. „Ipak sam odrasla medu čobanima.“ On zagunđa, a ona se nasmeši u tami.

„Onda, krenimo odmah“, reče Lan.

Osmeh joj nestade s lica kada je pogledala ka logoru prepunom naoružanih ljudi. Dve stotine ljudi s kopljima, mačevima i... Pre no stoje mogla da se predomisli, oslobodila je nož u kanijama i pošla. Moiraina je uhvati za ruku snažno skoro koliko i Lan.

„Čuvaj se“, reče Aes Sedai tiho. „Kada presečeš konopce, vrati se što pre. I ti si sada deo Sare i ne bih te izlagala riziku ništa više no ostale, da ovih dana čitav svet nije u opasnosti.“

Ninaeva neprimetno protrlja ruku kada ju je Moiraina pustila. Nije htela da pokaže Aes Sedai da ju je zabolelo. Ali Moiraina je nastavila da osmatra logor ispod njih čim ju je oslobodila stiska. A Ninaeva se iznenadi kada je shvatila da je Zaštitnik nestao. Nije ga čula kada je otišao. Svetlost oslepela prokletnika! Prikupila je tiho suknje kako joj ne bi smetale i požurila u noč.

Usporila je kada je opalo granje zapucketalo pod njenim stopalima, srećna što niko nije mogao da vidi kako crveni. Trebalo je da bude nečujna, a i nije se nadmetala sa Zaštitnikom. Zaista?

Potisnula je tu misao i usredsredila se na probijanje kroz mračnu šumu. To ne bi trebalo da joj pravi teškoće; bleda mesečina koja je kopnela bila je više no dovoljna svakome koga je njen otac podučavao, a tlo se blago uzdizalo i spuštalo. Ali drveće, ogoljeno i oštro nasuprot noćnog neba, stalno ju je podsećalo na to da ovo nije nikakva dečija igra, a zavijanje vetra isuviše je ličilo na zvuk troločkih rogova. Sada, kada je bila sama u tami, setila se da su vukovi, koji su obično bežali od ljudi, izmenili svoje navike ove zime u Dve Reke.