Zenica sveta полностью

Laknulo joj je kada je naposletku osetila miris konja. Gotovo ne dišući, legla je i počela da puzi nasuprot vetru, prateći konjski vonj. U poslednjem trenu je ugledala stražare, na koje samo što nije naletela. Išli su ka njoj iz tmine. Njihovi beli ogrtači lepršali su na vetru, i skoro su bleskali na mesečini. Mogli su da nose i baklje — jednako bi se videli. Ukopala se, pokušavajući da se stopi sa zemljom. Skoro ispred nje, ni deset koraka udaljeni, stali su u mestu lupnuvši nogama i okrenuvši se jedan ka drugom, dok su im koplja bila oslonjena o ramena. Odmah iza njih mogla je da vidi siluete koje su sigurno bile konji. Osećao se snažan miris štale, konja i balege.

„Sve je dobro u noći“, raportirala je prilika u belom plastu. „Svetlost nas obasjala i zaštitila od Senke.“

„Sve je dobro u noći“, odgovori drugi. „Svetlost nas obasjala i zaštitila od Senke.“

Rekavši to, okrenuli su se jedan od drugog i ponovo uputili u tamu.

Ninaeva je čekala i brojala u sebi dok su oni dva puta obišli logor. Oba puta stigla je do istog broja, a oni bi svaki put isto izgovorili — ni reč manje ili više.

Nijedan se nije osvrtao; gledali su pravo ispred sebe dok su prilazili, a potom bi odlazili. Zapita se da li bi je primetili čak i da je stajala.

Pre no što je treći put noć progutala bledo lepršanje njihovih plaštova, ona je već stajala, i pognuta, trčala ka konjima. Kada se približila, usporila je kako ne bi preplašila životinje. Stražari Belih plaštova možda ne mogu da vide ono što im je ispred nosa, ali sigurno bi proverili ako konji iznenada počnu da njište.

Konji su bili vezani jedan do drugog u nekoliko redova. Izgledali su u tami kao jedva prepoznatljiva masa, spuštenih glava. S vremena na vreme neki od njih bi frknuo ili lupio nogom u snu. Pre no što je primetila, pri nejasnoj mesečini Ninaeva je stigla skoro do kraja reda. Posegla je za konopcem za koji su konji bili zavezani i sledila se kada je najbliži konj podigao glavu i pogledao je. Uzde su mu bile privezane u veliku petlju za vrengiju debelu kao palac, koja je bila obmotana oko stuba. Jedan njisak. Srce je htelo da joj izleti iz grudi. Udaralo je tako glasno da su i stražari mogli da ga čuju.

Netremice gledajući u konje, počela je da seče konop koji je išao između stubova, napipavajući ispred sečiva kako bi proverila dokle je isekla. Konj zabaci glavu i Ninaevi zastade dah. Samo jedan njisak.

Samo nekoliko tankih uzica konoplje ostalo joj je pod prstima. Polako je krenula ka sledećoj vrengiji, posmatajući konja sve dok nije prestao da gleda u nju, a onda drhtavo uzdahnu. Činilo joj se da neće izdržati ako sa svima bude tako.

Ali kod vrengija koje su se nizale, konji se nisu budili, čak i kada je posekla palac i prigušeno ciknula. Šišajući ranu na prstu, zabrinuto se okrenula i pogledala u pravcu iz koga je došla. S obzirom da je vetar duvao prema stražarima, ona više nije mogla da ih čuje, ali oni su mogli da je primete ukoliko su bili na pravom mestu. Ako budu krenuli da provere kakva je to buka, vetar će je sprečiti da ih čuje sve dok ne budu bili skoro ispred nje. Vreme je da se krene. Neće oni juriti nikoga kada im utekne četiri od pet konja.

Ali nije se ni pomakla. Mogla je da zamisli Lanov pogled kada bude čuo šta je uradila. Neće je optuživati, razmišljala je, a on ne bi ništa više ni očekivao od nje. Ona je bila Mudrost, ne prokleti veliki nepobedivi Zaštitnik, koji je u stanju da gotovo nestane. Stisnu zube i krenu ka poslednjem konopcu. Prvi konj koji je bio vezan za njega bila je Bela.

Nije mogla a da ne prepozna tu zdepastu čupavu pojavu — još jedan takav konj, na ovom mestu i u ovom trenutku, bilo bi suviše velika slučajnost. Iznenada joj je bilo tako drago što nije ostavila ovaj poslednji red da je počela da se trese. Ruke i noge su joj toliko podrhtavale da se bojala da dotakne vrengiju za koju su konji bili vezani, ali misli su joj bile čiste kao Vinska voda. Ko god od momaka bio u logoru, Egvena je bila s njim. A ako budu bežali jašući po dvoje na konju, neki od Dece će ih sustići i pored toga što će im konji biti raštrkani i neko će umreti. Bila je sigurna u to, kao da sluša vetar. Ta izvesnost joj zabi oštricu straha u trbuh. Ovo nije imalo nikakve veze s vremenom, usevima ili bolestima. Zašto mi je Moiraina rekla da mogu da koristim Moć? Zašto nije mogla da me jednostavno ostavi na miru?

Začudo, strah joj smiri drhtavicu. Ruku mirnih kao da je mlela bilje u sopstvenoj kući, preseče vrengiju, kao i sve prethodne. Vrativši bodež u kanije, odvezala je Belin povodac. Čupava kobila se probudi, uplašena, zabacivši glavu, ali Ninaeva je pomazi i prošaputa nekoliko smirujućih reči u uvo životinje. Bela frknu tiho i izgledalo je da je zadovoljna.