Ninaeva je stezala uzde triju konja i piljila u tamu kao da može da rastera mrak i pronađe Aes Sedai i Zaštitnika. Okruživala su je stabla nalik na kosture, ogoljena i tamna pri nejasnoj mesečini. Drveće i noć potpuno su zaklonili ono što su Moiraina i Lan radili, šta god to bilo. Niko se nije ni zaustavio da joj objasni svoje namere. Lan je samo tiho rekao: „Pazi na konje“, i otišli su, ostavivši je kao konjušara. Pogleda ka konjima i razdraženo uzdahnu.
Mandarb se utapao u tminu skoro podjednako dobro kao i plašt njegovog gospodara. Pastuv obučen za rat dopustio je Ninaevi da mu se približi samo zbog toga što joj je Lan pružio uzde. Sada je bio smiren, ali dobro se sećala nemo iskeženih zuba kada je posegnula za đemom, ne čekajući na Lanovo odobrenje. Ti iskeženi zubi, bez ijednog zvuka, delovali su još opasnije. Pogledavši još jedanput zabrinuto pastuva, okrenula se i nastavila da zuri u pravcu u kome su otišli, odsutno mazeći svog konja. Preplašeno je poskočila kada joj je Aldieb poturila svoju svetlu glavu pod ruku, ali posle nekog vremena potapša i belu kobilu. „Pretpostavljam da nema potrebe da se istresam na tebi“, prošaputa, „samo zato što je tvoja gospodarica hladna...“ Ponovo se zagleda u tamu.
Nakon odlaska iz Belog Mosta, projahali su kroz sela koja su izgledala toliko obično da je to bilo nestvarno. Jednostavna mesta su Ninaevi izgledala kao da nemaju nikakve veze sa svetom u kome su postojale Seni, Troloci i Aes Sedai. Išli su Kaemlinskim putem sve „dok se Moiraina nije ispravila u sedlu gledajući ka istoku, kao da je potpuno mogla da sagleda veliki put. Toliko milja ima do Kaemlina, a šta li ih tamo čeka?
Naposletku, Aes Sedai teško uzdahnu i vrati se u sedlo. „Točak tka kako Točak želi“, promrmlja, „ali ne mogu da poverujem da je istkao kraj svim nadama. Moram se prvo postarati za ono u šta sam sigurna. Biće kako Točak tka.“ I okrenu kobilu prema severu. Napustili su put i ušli u šumu. Negde na toj strani nalazio se jedan od momaka, s novčićem koji mu je Moiraina dala. Lan je pošao za njom.
Ninaeva je još jednom dugo, poslednji put pogledala prema Kaemlinskom putu. Osim njih, na putuje bila samo šačica ljudi, nekoliko taljiga i jedna prazna kola u daljini. Nekoliko ih je pešačilo, sa stvarima na leđima ili na kolicima. Neki su priznavali da putuju u Kaemlin kako bi videli lažnog Zmaja, ali većina je to ogorčeno poricala, a pogotovu oni koji su prošli kroz Beli Most. U tom gradu počela je da veruje Moiraini. Pomalo. Više, u svakom slučaju. A to nije moglo da je uteši.
Zaštitnik i Aes Sedai gotovo su nestali među drvećem pre no što je pošla za njima. Požurila je da ih sustigne. Lan je često pogledao ka njoj i mahao joj da pođe, ali nije se odmicao od Moiraininog ramena, a Aes Sedai je gledala ispred sebe.
Nevidljivi trag je nestao veče nakon što su napustili put. Moiraina, nedodirljiva Moiraina, iznenada se pridigla, stojeći pored slabe vatre na kojoj je ključao čaj u kotliću, razrogačenih očiju. „Nestao je“, prošaputa u tami.
„On je...“ Ninaeva nije dovršila započeto pitanje.
„Nije mrtav“, reče Aes Sedai polako, „ali više nema novčić.“ Ponovo je sela. Zvučala je staloženo, a ruke su joj bile mirne dok je skidala kotlić s vatre i ubacivala u njega šaku čaja. „Nastavićemo ujutru u istom pravcu. Kada mu se dovoljno približim, pronaćiću ga i bez novčića.“
Kada je vatra sagorela do ugaraka, Lan se uvi u plašt i zaspa. Ninaeva nije mogla da usni. Posmatrala je Aes Sedai. Moiraina sklopi oči, ali sedela je, uspravna, i Ninaeva je znala da je budna.
Dugo nakon što se i poslednji žar izgubio na ugarcima, Moiraina otvori oči. Mogla je da oseti kako se Aes Sedai osmehnula čak i u mraku. „Povratio je novčić, Mudrosti. Sve će biti u redu.“ Uzdahnuvši, legla je na svoju ćebad i gotovo odmah počela duboko da diše u snu.
Ninaevi je bilo teško da i ona učini isto, iako je bila umorna. Mislila je na najgore, bez obzira na to koliko je pokušavala da potisne takve misli.
Nešto je Ninaevu naglo otrglo iz razmišljanja i vratilo je u noć; zaista joj je neko dodirivao ruku. Prigušivši krik koji joj je navirao iz grla, posegla je ka nožu za pojasom. Šaka joj se sklopi oko drške pre no što je shvatila da je to Lan.
Zaštitnikova kapuljača bila je zbačena, ali kameleonski plašt utopio se u noć tako dobro da je nejasna mrlja njegovog lica delovala kao da visi u mraku. Izgledalo je da se šaka na njenoj ruci pojavila niotkud.
Drhtavo je udahnula. Očekivala je da će joj Lan reći kako joj se lako prikrao, a da ona toga nije bila ni svesna, ali, umesto toga, on poče da kopa po svojim bisagama. „Treba mi pomoć“, izgovori i kleknu da šapne konje.
