Egvenin let se najednom prekide. Stopala joj se snažno prizemljiše na pločnik i ona se zatetura. Beše to glas one Aijelke, ali pred njom je bila jedna starija žena. Ne onoliko stara koliko je Egvena isprva mislila – zapravo, delovala je znatno mlađe no što je to njena snežnobela kosa govorila – ali zbog glasa i onih oštrih plavih očiju, bila je sigurna da je to ista žena. „Ti si... drugačija“, kaza Egvena.
„Ovde možeš da budeš šta god želiš.“ Žena je zvučala posramljeno, ali samo malo. „Ponekad volim da se prisećam... Ali to nije bitno. Ti si iz Bele kule? Mnogo je vremena prošlo otkad su poslednji put imale šetače kroz snove. Veoma mnogo. Ja sam Amis, od septe Devet dolina Taardad Aijela.“
„Ti si Mudra? Zaista jesi! I poznaješ snove i Teraran’riod! Znaš da... Ja sam Egvena. Egvena al’Ver. Ja...“ A onda duboko udahnu; Amis joj nije izgledala kao žena kojoj treba lagati. „Ja sam Aes Sedai. Iz Zelenog ađaha “ Ali izraz Amisinog lica nimalo se ne promeni. Možda je malo skupila oči, verovatno sumnjičavo. Egvena nije bila dovoljno stara da bude puna Aes Sedai. Ali Amis reče: „Nameravala sam da te ostavim nagu sve dok me ne zamoliš za prikladnu odeću. Stavila si na sebe kadin’sor, kao da si... Iznenadila si me kad si se onako otrgla i okrenula moje sopstveno koplje protiv mene. Ali ma koliko snažna bila, neuka si. U suprotnom, ne bi se onako pojavila usred mog lova, a očigledno je bilo da to nisi želela. A ovo letenje? Zar si došla u Tel’aran’riod-
„Ovo je Tančiko“, slabašno odvrati Egvena.
„Možeš mi pomoći. Pokušavam da pronađem žene što pripadaju Crnom ađahu – Prijatelje Mraka. Mislim da su ovde, i moram da ih pronađem.“
„Znači, zaista postoje.“ Amis to skoro prošapta. „Senkin ađah u Beloj kuli.“ A onda odmahnu glavom. „Ti si kao neka devojčica tek venčana za koplje, koja misli da sada može da se rve sa muškarcima i preskače planine. Za nju to znači nekoliko modrica i vredan nauk o poniznosti. Za tebe, ovde, to bi moglo da znači smrt.“ Amis pogleda bele zgrade oko njih i namršti se. „Tančiko? U... Tarabonu? Ovaj grad umire. Sam sebe izjeda. Ovde je neka tama, neko zlo. Daleko gore od ičega što ljudi mogu da stvore. Ili žene.“ A onda oštro pogleda Egvenu. „Ne vidiš, niti osećaš, zar ne? A želiš da u Tel’aran’riodu juriš Senotrke.“
„Zlo?“ – brzo kaza Egvena. „To bi mogle biti one. Jesi li sigurna? Ako ti kažem kako izgledaju, da li bi sa sigurnošću mogla reći da jesu one? Mogu da ih opišem. I to sve do poslednje vlasi kose.“
„Pravo dete“, promrmlja Amis, „što od oca zahteva srebrnu narukvicu, a ništa ne zna ni o prodaji, ni o pravljenju narukvica. Mnogo moraš da naučiš. Daleko više no što te ja ovde mogu podučiti. Dođi u Trostruku zemlju. Raširiću vest kroz sve klanove da se Aes Sedai po imenu Egvena al’Ver dovede do mene, u Hladne stene. Reci kako se zoveš i pokaži prsten – i moći ćeš slobodno da prođeš. Sada nisam tamo, ali vratiću se iz Ruideana pre no što ti stigneš.“
„Molim te, moraš mi pomoći. Moram da znam da li su ovde. Moram.“
„Ali ja ti to ne mogu reći. Ne znam ih, niti ovo mesto, ovaj Tančiko. Moraš doći k meni. Ovo što radiš je opasno, daleko opasnije no što si svesna. Moraš... Kuda ideš? Ostani!“
Nešto kao da zgrabi Egvenu i povuče je u tamu.
Amisin glas pođe za njom, sav šupalj i sve slabiji. „Moraš mi doći da učiš. Moraš...“
Elejna uzdahnu drhtavo i s olakšanjem kada se Egvena napokon promeškolji i otvori oči, Avijenda je sedela pri podnožju kreveta, i kada se Egvena probudi, ona se brzo nasmeši, a s lica joj nestadoše crte straha i nemira. Sveća je još pre nekoliko minuta progorela preko mesta koje je Egvena označila. Činilo joj se kao da je od tog trena prošao čitav sat.
„Nisi htela da se probudiš“, slabašno kaza Elejna. „Drmala sam te i drmala, ali ti nisi htela da se probudiš.“ A onda se malčice nasmeja. „Oh, Egvena, čak si i Avijendu uplašila.“ Egvena je uhvati za ruku i stisnu. „Sada sam se vratila.“ Zvučala je umorno, a spavaćica joj beše mokra od znoja. „Mislim da sam imala dobrog razloga da se zadržim malo duže no što smo nameravale. Biću opreznija sledeći put. Obećavam.“
Ninaeva oštro vrati ibrik s vodom na umivaonik, tako da se malo vode prolilo. Bila je na korak do toga da čitav ibrik sruči na usnulu Egvenu. Lice joj beše staloženo, ali ibrik je zvecnuo o lavor kada ga je spuštala na umivaonik, i pustila je da prosuta voda kaplje na tepih. „Jesi li nešto otkrila? Ili... Egvena, ako Svet snova na neki način može da te zadrži, možda je preopasno da tamo ideš dok ne naučiš više o njemu. Možda ti je teže da se vratiš ako češće boraviš tamo. Možda... Ne znam. Ali znam kako ne možemo da se kockamo s mogućnošću da se izgubiš u Svetu snova.“ Ninaeva prekrsti ruke, spremna za raspravu.
