Dolazak Senke полностью

Međutim, oklevala je. U trenutku kad je sklopila oči, učinilo joj se da iza Aijelke vidi još jednu ženu kako ih posmatra. Zlatokosu ženu sa srebrnim lukom. E, sada se već zanosiš. Previše si slušala priče Toma Merilina. Birgita je odavno mrtva, i ne može da se vrati iz mrtvih sve dok je Rog Valera ne dozove iz groba. Mrtve žene, pa makar bile i legendarne junakinje, svakako ne mogu da preko snova uđu u Tel’aran’riod.

Ali oklevala je samo na tren. Nateravši sebe da se mane neplodnih premišljanja, potrča nazad ka trgu. Koliko li joj je vremena ostalo? Morala je čitav grad da pretraži, vreme je prolazilo, a ona ništa nije saznala. Kad bi samo imala nekog pojma o onome što traži. Ili gde da traži. Izgleda da se u Svetu snova nije umarala od trčanja, ali ma koliko se trudila da brzo trci, neće joj poći za rukom da pokrije čitav grad pre no što je Elejna i Ninaeva probude. Nije želela da se ponovo vraća u Tančiko iz snova.

Među jatom golubova na trgu odjednom se pojavi neka žena, odevena u bledozelenu haljinu, toliko providnu i pripijenu da bi i Berelajn njome bila zadovoljna. Tamna kosa beše joj povezana u desetine pletenica, a lice sve do očiju skriveno providnim velom, istim kao kod onog čoveka što je padao. Golubovi poleteše, a sa njima i žena. Lebdela je sve do najbližih krovova, zajedno s golubovima, pre no što odjednom nestade.

Egvena se nasmeši. Stalno je sanjala o tome da leti kao ptica, a ovo je, napokon, san. Skoči u vazduh i nastavi ka krovovima. Malo se zatetura u letu u trenutku kada pomisli kako je to smešno – Letenje? Ljudi ne lete! – a onda se smiri nateravši sebe da oseća samopouzdanje. Pošlo joj je za rukom da poleti, i to je sve. Ovo je san, a ona leti. Vetar ju je šibao po licu, i došlo joj je da se opijeno nasmeje.

Preletela je preko Panarhovog kruga, gde su se redovi kamenih klupa spuštali od visokog zida, pa sve do širokog polja nabijene zemlje u središtu. Zamislila je sve te silne ljude okupljene da gledaju vatromet. Kod kuće su vatrometi bili velika retkost. Dok je živela tamo, Emondovo Polje je svega nekoliko puta imalo prilike da vidi vatromet. Tada su i odrasli deca bili veoma uzbuđeni.

Letela je iznad krovova kao soko. Iznad palata i zamkova, skromnih kuća i radnji, skladišta i konjušnica. Klizila je pokraj kupola sa zlatnim šiljcima i bronzanim vetrokazima, pokraj kula obavijenih balkonima od kamene čipke. Taljige i kola čekale su svoje vozare, a luka beše zakrčena brodovima, kao i vodeni prsti između poluostrva na kojima se grad prostirao. Sve se činilo jadnim i neodržavanim – od taljiga pa sve do brodova – ali ništa što je videla nije ukazivalo na prisustvo Crnog ađaha. Koliko je ona mogla da oceni.

Razmišljala je i o tome da zamisli Lijandrin – predobro je znala to lutkasto lice, s mnoštvom plavih pletenica, samozadovoljnim smeđim očima i podrugljivim usnama kao pupoljak ruže – da je zamisli u nadi da će je to odvesti tamo gde se Crna sestra nalazi. Ali ako joj to bude uspelo, mogla bi pronaći Lijandrin u Tel’aran’riodu. A možda i druge pripadnice Crnog ađaha. Za to nije bila spremna.

Odjednom se seti da je potpuno na otvorenom, ako je neko iz Crnog ađaha u Tančiku, u Tančiku iz Teraran’rioda. Svako ko pogleda ka nebu primetiće ženu kako leti, pogotovo ženu koja ne nestaje posle nekoliko trenutaka. Njen gladak let postade isprekidan, i ona se spusti ispod visine krovova, pa zalebde ulicama sporije, ali svejedno brže no što bi konj galopirao. Moguće je da zapravo juri ka njima, ali nije mogla da natera sebe da stane i čeka.

Budalo! – besno opsova samu sebe. Budalo! Sada možda znaju da sam ovde. Možda mi već postavljaju zamku. Razmišljala je o tome da izađe iz sna i vrati se u svoj krevet u Tiru, ali ništa nije našla. Ako ičeg uopšte i ima.

Odjednom se pred njom pojavi neka visoka žena, vitka i odevena u veoma široku smeđu suknju i belu bluzu, sa smeđim šalom oko ramena i maramom povezanom preko čela, da drži snežnobelu kosu koja joj je padala do struka. Iako beše jednostavno obučena, nosila je mnoštvo ogrlica i narukvica od zlata ili slonovače, ili i jednog i drugog. Žena se podboči i namršteno osinu Egvenu pogledom.

Još jedna glupača koja se dosanjala tamo gde joj nije mesto i ne veruje u ono što vidi, pomisli Egvena. Znala je opise svih žena što su otišle sa Lijandrin, pa ova pred njom nije mogla biti jedna od njih. Ali ta žena nije ponovo nestala, već je stajala u mestu dok joj se Egvena brzo približavala. Zašto ne ode? Zašto... Oh, Svetlosti! Ona je zapravo... A onda zgrabi tokove da izatka munju, da tu ženu obavije Vazduhom, spotičući samu sebe u žurbi.

„Spusti noge na zemlju, devojko“, odreza žena. „Dovoljno sam muka imala da te ponovo nađem i bez toga što letiš kao neka ptičurina.“