Kada ponovo otvori oči, stajala je naspram velikih kostiju. Tek tada primeti da su povezane žicama. I to veoma vešto, tako da su žice bile skoro neprimetne. Slomljena figurica s kristalnom kuglom i dalje je bila na polici. Držala se što dalje od nje, kao i od crnog okovratnika i narukvica koje su se osećale na bol i patnju. Onaj angreal, kamena žena, bio je pravo iskušenje za nju.
Ovog puta brzo je došla do trga. Vreme u Svetu snova drugačije teče nego na javi. Elejna i Ninaeva mogle bi je svakog trena probuditi, a ona nije ni počela. Lako je moguće da joj je ostalo svega nekoliko trenutaka. Od sada pa ubuduće, moraće da pazi o čemu razmišlja. Nema više sanjarenja o Mudrima. Čak je i taj prekor bio dovoljan da sve oko nje zatreperi.
A zatim se zaputi kroz pusti grad, brzo hodajući, ponekad trčeći. Krivudave kaldrmisane ulice spuštale su se i uzdizale, vodile na razne strane, potpuno prazne, izuzev golubova sa zelenkastim leđima i bledosivih galebova što su uz lepet krila bežali od nje kad bi im se približila. Zašto ima ptica, a nema ljudi? Muve prozujaše kraj nje, a videla je i drugu bubadiju kako gmiže u senkama. Daleko od nje preko ulice je projurio čopor vitkih šarenih pasa. Zašto psi?
A onda se ponovo seti zašto je tu. Šta bi moglo da bude znak prisustva Crnog ađaha? Ili te opasnosti koja preti Randu, ako uopšte postoji? Većina belih zgrada bila je okrečena, a kreč okrunjen i ispucao. Često se pod njim videlo natrulo drvo ili bledosmeđa cigla. Samo su kule i veće građevine – pretpostavljala je da su to palate – bile od kamena, mada isto belog. Međutim, čak je i kamen bio pun malih procepa; pukotina toliko sićušnih da ih golo oko nije moglo videti, ali zbog Moći u sebi mogla je da ih oseti. Čak su i kupole i kule bile prekrivene mrežom tih nevidljivih naprslina. Možda je to nešto značilo. Možda je to značilo da je Tančiko grad o kome se njegovi žitelji uopšte ne staraju. Lako je moguće da je to jedino značenje svega toga.
A onda poskoči kad odjednom iz vedrog neba ispade neki čovek, vrišteći na sav glas i munjevito leteći ka tlu. Jedino je ugledala vrećaste bele pantalone i guste brkove pokrivene providnim velom pre no što on nestade samo na korak iznad pločnika. Da je tu, u Tel’aran’riodu, udario u pločnik, pronašli bi ga mrtvog u krevetu.
Možda će u tim zgradama otkriti nešto. Izgledi za to bili su slabi, nada bez ikakvih osnova, ali bila je dovoljno očajna da sve pokuša. Skoro sve. Vreme. Koliko joj je vremena ostalo? Stade da trči od vrata do vrata, da proviruje u radnje, gostionice i kuće.
Trpezarije, pune stolova i klupa što su čekali posetioce, bile su pospremljene i u red doterane kao i blistavi kositreni krčazi i tanjiri na policama. Radnje behu uredne kao da su ih trgovci tek otvorili, ali iako su krojački stolovi bili zatrpani tkaninom, a oštračevi noževima i makazama, s kuka u kasapnici nije visilo nikakvo meso, a police su zvrjale prazne. Nigde nije bilo ni trunčice prašine. Sve je bilo toliko čisto da bi čak i njena majka bila zadovoljna.
U užim ulicama bile su porodične kuće – omanje, jednostavne, u belo okrečene zgrade, ravnih krovova i bez prozora što gledaju na ulicu, spremne da porodice uđu i posedaju na klupe ispred hladnih kamina ili za uzane stolove izrezbarenih nogara, na kojima je počasno mesto pripadalo najboljim činijama ili poslužavnicima domaćica iz Tančika. S klinova na zidovima visila je odeća, s tavanica kotlići, na klupama su čekale poredane alatke.
Nešto je ponuka da se vrati, samo da nešto vidi, desetak vrata iza, i da po drugi put pogleda u nešto što je u stvarnom svetu dom neke žene. Sve je bilo skoro istovetno kao ranije. Skoro. Činija s crvenim prugama što je bila na stolu sada se pretvorila u uzanu plavu vazu; jedna klupa, na kojoj je bio pokidani am i alatke za popravku ranije je bila kraj kamina, a sada se nalazila pored vrata – a na njoj je bila kotarica s pletivom i vezena dečija haljina.
