Dolazak Senke полностью

„Nije baš videla”, polako odgovori Egvena. „Bar ja mislim da je tako. Rekla je da je u Tančiku neko zlo. I to gore no što ljudi mogu da stvore. Mogle bi to biti one iz Crnog ađaha. Ne raspravljaj se sa mnom, Ninaeva“, odlučnije dodade. „Snovi moraju da se protumače. Lako je moguće da je tako.“

Ninaeva je počela da se mršti čim je Egvena spomenula zlo u Tančiku, a kada joj ova reče da se ne raspravlja – smesta je ošinu pogledom. | Elejna je ponekad priželjkivala da ih obe dobrano prodrma. Brzo se umeša u njihov razgovor, pre no što starija žena stiže da plane. „To je lako moguće, Egvena. Nešto si pronašla. Više no što smo Ninaeva i ja mislile : da ćeš pronaći. Zar nije tako, Ninaeva? Zar ne misliš tako?“

„Može biti“, nevoljno odgovori Ninaeva.

„Može biti.“ Egvena nije zvučala srečno zbog tih Ninaevinih reči. Duboko uzdahnu. „Ninaeva je upravu. Moram da naučim šta radim. Kad bih znala ono što mi je potrebno da znam, ne bi drugi morali da mi pričaju o tom zlu. Kad bih znala ono što bi trebalo da znam, mogla bih da pronađem sobu u kojoj je Lijandrin, ma gde ona bila. Amis me tome može naučiti. Baš zato... Baš zato moram otići k njoj.”

„Otići k njoj?“ Ninaeva je zvučala zapanjeno. „U Pustaru?“

„Avijenda me može odvesti do te utvrde Hladne stene.“ Egvena napola prkosno, a napola usplahireno pogleda Elejnu i Ninaevu. „Da sam sigurna da su one u Tančiku, ne bih vas pustila da idete same. Ako tako odlučite. Ali ako mi Amis pomogne, možda ću moći da otkrijem gde su. Možda ću moći... Upravo je u tome stvar; ni ne znam šta ću moći da uradim. Jedino sam sigurna da bi to moglo biti daleko više no što sam sada u stanju. Ne napuštam vas. Možete poneti prsten sa sobom. Dovoljno dobro poznajete Kamen da se u Tel’aran’riodu vratite ovamo. A ja mogu doći k vama u Tančiko. Šta god da naučim od Amis, mogu vam preneti. Molim vas, recite da me razumete. Toliko toga mogu da naučim od Amis, a onda to da primenim da vam pomognem. Biće kao da nas je sve tri obučavala. I to jedan šetač kroz snove – žena koja zna! Lijandrin i ostale biće kao mala deca; neće znati ni četvrtinu onoga što mi znamo.“ A onda bojažljivo zagrize usnu. „Nadam se da ne mislite kako vas ostavljam na cedilu. Ako je tako, onda neću đa idem.“

„Naravno da moraš ići“, kaza joj Elejna. „Nedostajaćeš mi, ali niko nam nije obećao kako ćemo moći da ostanemo na okupu dok se sve ovo ne završi.“

„Ali vas dve... da idete same... trebalo bi da pođem s vama. Ako su one zaista u Tančiku, trebalo bi da budem s vama.“

„Svašta“, oštro kaza Ninaeva. „Potrebna ti je obuka. To će nam, dugoročno gledano, daleko više koristiti no da pođeš s nama u Tančiko. Čak ni ne znamo da su one tamo. Ako je tako, Elejna i ja ćemo se postarati za njih, ali mogle bismo da stignemo tamo i otkrijemo da je to zlo samo rat. Svetlost zna da je rat čisto zlo. Moguće je da se i pre tebe vratimo u Kulu. Moraš se paziti u Pustari“, dodade razumnim glasom. „To je veoma opasno mesto. Avijenda, brinućeš o njoj?“

Ali pre no što Aijelka stiže da odgovori, začu se kucanje na vratima i istog trena uđe Moiraina. Aes Sedai ih odmeri jednim pogledom, ali ničim ne nagovesti do kakvih je zaključaka došla. „Džoija i Amiko su mrtve“, izjavi.

„Da li je to, onda, bio razlog za onaj napad?“ – upita Ninaeva. „Sve to samo da bi njih ubili? Ili možda da bi ih ubili ako im ne pođe za rukom da ih oslobode? Bila sam sigurna da je Džoija onoliko sigurna u sebe jer očekuje da će je izbaviti. Mora da je ipak lagala. Nikada nisam verovala da se zaista pokajala.“

„To verovatno nije bila glavna svrha njihovog napada“, odgovori Moiraina. „Kapetan je, veoma mudro, za vreme napada zadržao svoje ljude na njihovim položajima u tamnici. Nisu videli ni jednog jedinog Troloka, niti Mirdraala. Ali kad se sve završilo, otkrili su da su one dve mrtve. Obe su bile prilično neuredno zaklane. I to pošto im je jezik bio zakucan za vrata.“ Glas joj beše ravan, kao da govori o krpljenju haljine.

Elejni se na taj hladnokrvni opis utroba prevrnu. „Ne bih im to poželela. Ne takvu smrt. Svetlost im obasjala duše.“

„One su svoje duše odavno prodale Senci“, grubo odreza Egvena. Ali i ona je obema rukama pritiskala trbuh. „Kako... kako se to desilo? Sivi ljudi?“

„Ne verujem da bi čak ni njima to pošlo za rukom“, suvo odgovori Moiraina. „Izgleda da Senka raspolaže mogućnostima koje su nama nepoznate.“

„Da.“ Egvena namesti haljinu, a onda mirnije reče: „Ako to nije bio pokušaj oslobađanja, onda znaci da su obe govorile istinu. Ubijene su jer su progovorile.”

„Ili da bi bile sprečene u tome“, sumorno dodade Ninaeva. „Možemo samo da se nadamo kako ostali Prijatelji Mraka ne znaju šta su nam njih dve rekle. Možda se Džoija zaista pokajala, ali ja ne verujem u to.“