Moiraina odmahnu glavom, neznatno, ali svejedno odlučno. „Pokazala sam ovo Ruarku.“ Avijenda otvori usta, a po licu joj se vide da je besna, ali Aes Sedai diže glas i nastavi: „Kao što se u pismu traži od mene. Naravno, pokazala sam mu samo deo koji se tebe tiče. Izgleda prilično odlučan da postupiš kako ovo pismo nalaže. Mislim da je najpametnije da uradiš kao što Ruark i Mudre kažu, Avijenda. Zar se ne slažeš sa mnom?“
Avijenda se divlje osvrnu po sobi, kao da je u zamci. „Ja sam Far Dareis Mai“, progunđa i bez ijedne reči više pođe ka vratima.
Egvena zakorači, dopola podigavši ruku da je zaustavi, a onda je spus kada se vrata zalupiše. „Šta hoće od nje?“ – zatraži da čuje od Moiraine. uvek znaš daleko više no što se pretvaraš. Šta si ovog puta zadržala za sebe?“
„Ma kakav razlog Mudre imale”, hladno odvrati Moiraina, „to je jamačno između Avijende i njih. Da je želela da i vi znate, sama bi vam rekla. „Ne možeš da prestaneš da upravljaš ljudima“, ogorčeno kaza Ninaeva. „Sada Avijendu teraš na nešto, zar ne?“
„Ne ja, već Mudre. I Ruark.“ Moiraina presavi pismo i vrati ga u svoju torbicu za pojasom, ali pomalo zajedljivo. „Uvek može da ga odbije?; Koliko sam ja shvatila aijelske običaje, poglavar klana nije isto što i kralj.
„Može li?“ – upita Elejna. Ruark ju je podsećao na Gareta Brina. Kapetan general Kraljevskih gardista njene majke retko kada bi se baš nameračio na nešto, ali kad bi se to desilo, čak ni Morgaza ne bi mogla da ga natera da promeni odluku. Jedino bi ga kraljevska zapovest mogla naterati da postupi drugačije. Ali ovog puta neće biti zapovesti od krune – mada Morgaza nikada Garetu Brinu nije zapovedila da postupi nekako drugačije kada on reši da je u pravu, koliko Elejna može da se seti – a bez toga, sasvim joj je jasno da će Avijenda završiti na padinama Čendara, iznad Ruideana. „Ako ništa drugo, bar će putovati s tobom, Egvena. Amis ne može da se sretne s tobom u Hladnim stenama ako namerava da čeka Avijendu kod Ruideana. Možete zajedno ići kod Amis.“
„Ali ja ne želim da ona ide“, tužno kaza Egvena. „Ne ako ona ne želi.“
„Ma šta ko želeo“, kaza Ninaeva, „imamo posla. Biće ti potrebno mnogo stvari za put u Pustaru, Egvena. Lan će mi reći šta. A Elejna i ja moramo da se pripremimo za plovidbu u Tančiko. Pretpostavljam da ćemo sutra moći da nađemo neki brod, ali to znači kako večeras moramo da odlučimo šta nosimo sa sobom.“
„Na dokovima je ukotvljen jedan brod Ata’an Mijera“, kaza im Moiraina. „Nema bržih. Tražila si brz brod.“ Ninaeva nevoljno klimnu.
„Moiraina“, reče Elejna, „šta će Rand sada da radi? Posle ovog napada... Hoće li otpočeti taj rat koji ti želiš?“
„Ne želim ja rat“, odvrati Aes Sedai. „Želim ono što će osigurati da doživi da se bori u Tarmon Gai’donu. Kaže da će nam sutra svima reći šta namerava.“
Neznatno se namršti. „Svi ćemo sutra znati više no noćas.“ Odjednom se okrete i ode.
U krčmi je bilo glasno kao i svuda u predgrađu Tira. Kao da kola puna gusaka i grnčarije jure nizbrdo. Graja se borila za premoć s muzikom tri različita doboša, dve dulčimere i zdepastog semsira. Služavke odevene u tamne haljine duge do članaka i zakopčane sve deo grla, s kratkim belim keceljama preko njih, gurale su se između zakrčenih stolova, noseći grozdove zemljanih krčaga iznad glave da bi mogle da se provuku. Bosonogi lučki radnici odeveni u kožuhe gurali su se s ljudima u pripijenim kaputima i gologrudim muškarcima čije su vrečaste pantalone bile opasane širokim raznobojnim maramama. Pošto je krčma bila tako blizu dokova, svuda u gomili videla se odeća stranaca. Bilo je visokih okovratnika sa severa, i izduženih okovratnika sa zapada; bilo je srebrnih lančića na kaputima i zvončića na prslucima; čizama do kolena i do butina; bilo je ogrlica ili naušnica na muškarcima i čipke na kaputima ili košuljama. Jedan čovek širokih ramena i ogromnog trbuha imao je račvastu žutu bradu, a drugi je nečim namazao brkove, tako da su se presijavali na svetlosti fenjera, i zašiljio ih nagore. U trima uglovima prostorije, kao i na stolovima, kotrljale su se kockice, a srebro je brzo menjalo ruke. Sve to beše praćeno vikom i smehom.
Met je sedeo sam, leđima ka zidu, tako da može da vidi sva vrata, iako je uglavnom gledao u još nedirnuti krčag crnog vina. Nije ni prišao kockarima, niti zagledao služavke. Pošto je krčma bila toliko zakrčena, neki su povremeno dolazili da sednu za njegov sto, ali čim bi mu ugledali iz' lica – otišli bi da sednu na neku klupu.
