Umočivši vrh prsta u vino, Met poče besciljno da crta po stolu, budale pojma nisu imale šta se noćas odigralo u Kamenu. Čuo je kako koliko Tairenaca spominju nekakvu nevolju, i to brzim rečima što su završile prestrašenim smehom. Nisu znali šta se desilo, niti su želeli da znaju. Skoro da je i sam želeo da ne zna. Ne, zapravo je želeo da bolje zna šta se to odigralo. Slike su mu bleštale u glavi i kroz rupe u pamćenju, tako da u svemu tome nije bilo nikakvog smisla.
Hodnik je jecao od zvuka neke udaljene borbe, prigušenog tapiserijama. On drhtavom rukom izvadi svoj nož iz lesa Sivog čoveka. Sivi čovek ga je lovio. Mora da mu je on bio meta. Sivi ljudi ne ubijaju nasumično; oni su imali svoje mete, baš kao strele. Okrete se da pobegne, i ugleda Mirdraala kako mu se približava, kao crna otrovnica na nogama. Zadrhta od bezokog pogleda s Mirdraalovog bledog ljigavog lica. Sa trideset koraka daljine, Met zavitla nož tamo gde bi oko trebalo da bude. Sa te udaljenosti mogao je četiri od pet puta da pogodu metu te veličine.
Senin crni mač blesnu i, skoro opušteno, odbi bodež u stranu. Mirdraal nije ni zastao. „Vreme ti je da umreš, Rogosviraču.“ Glas mu beše kao siktanje crvene guje, smrtna opomena.
Met ustuknu. Sada je u obema rukama držao po bodež iako se nije sećao kada ih je izvukao. Bodeži mu neće vredeti protiv mača, ali bio je potpuno siguran da će mu se to sečivo zariti u leđa ako pokuša da pobegne. U tom trenu požele da ima jedan valjan štap. Ili luk. Voleo bi da vidi tog stvora kako pokušava da odbije strelu puštenu s dvorečanskog dugog luka . Požele da je negde drugde. Tu će umreti.
Odjednom, desetak Troloka uz riku izjuri iz poprečnog hodnika i nagrnu na Sen, zamahujući sekirama i mačevima. Met se zaprepašćeno zagleda, ispunjen nevericom. Polutan se borio poput vihora u crnom oklopu. Više od polovine Troloka našlo se mrtvo na podu, ili smrtno ranjeno, pre no što je Sen pala. Jedna ruka trzala se i presavijala kao zmija na umoru, i to nekih tri koraka od tela. Šaka i dalje beše stisnuta oko balčaka crnog mača.
Jedan rogati Trolok zagleda se ka Metu i onjuši vazduh. Zareža na njega, pa zacvile i poče da liže dugu posekotinu što je rasekla verižnjaču i njegovu dlakavu podlakticu. Ostali su završili sa klanjem svojih ranjenih, ijedan od njih prosikta nekoliko oštrih i grlenih reči. Ni ne pogledavši Meta, oni se okrenuše i otrčaše dalje. Kopita i čizme odjekivali su u hodniku.
Dalje od njega. Met zadrhta. Spasiše ga Troloci. U šta ga je Rand sada uvalio? A onda vide šta je iscrtao vinom – otvorena vrata – i besno ih obrisa. Mora da ode odavde. Jednostavno mora. Međutim, osećao je onaj poriv u glavi, da je vreme da se vrati u Kamen. Besno ga zgazi, ali to nastavi da ga muči.
