A onda začu odlomak nekog razgovora što je dopirao od jednog stola s njegove desne strane, gde je neki čovek mršavog lica sa kovrdžavim brkovima držao govor. U glasu mu se osećao težak lugardski naglasak. „Ne sumnjam da je taj vaš Zmaj veliki čovek. Ja vi to ne poričem. Ali, da vam reknem, nije ni da pljune pod prozor Loganu. Ma, zbog Logana je ceo Geldan zaratio, i pola Amadicije i Altare. Čitave varoši što su mu se protivile progutala je zemlja. Zgrade, ljude i sve u celosti. A onaj u Saldeji, Mašim? Ma, kažu da je naterao sunce da stoji u mestu dok nije porazio vojsku lorda od Bašere. Kažu da je to prava činjenica.“
Met odmahnu glavom. Kamen je pao, a Kalandor je u Randovim rukama. Da čovek ne poveruje kako ta budala misli da je u pitanju samo još jedan lažni Zmaj. Ponovo nacrta onaj dovratak. Obrisavši ga šakom, on zgrabi krčag s vinom, a onda se ukoči. Uprkos silnoj graji, on začu kako se za obližnjim stolom pominje dobro poznato ime. Odgurnuvši klupu, zaputi se ka tom stolu, s krčagom u ruci.
Ljudi što su za njime sedeli bili su veoma čudna meša vina, nastala u krčmama predgrađa Tira. Dva bosonoga mornara u kaputima premazanim uljem, prebačenim preko golih grudi – a jedan s debelim zlatnim lancem uz vrat. Neki debeli čovek u tamnom kairhijenskom kaputu sa crvenim, zlatnim i zelenim crtama preko grudi, što je možda govorilo da je plemić, iako mu je jedan rukav bio pocepan u ramenu. Mnogo je kairhijenskih izbeglica spalo sa svojih ranijih položaja. Bila je tu i jedna sedokosa žena oštrog izraza lica i prodornog pogleda, odevena u tamnoplavo, s teškim zlatnim prstenjem. A onaj što je govorio nosio je račvastu bradu i naušnicu s rubinom veličine golubijeg jajeta. Tri srebrna lančića behu mu razvučena preko tamnocrvenog kaputa, što je govorilo da je on kandorski majstor trgovac. U Kandoru su imali trgovačku gildu.
Razgovor stade i svi se pogledi upreše u Meta kada on priđe njihovom stolu. „Čuo sam da ste spomenuli Dve Reke.“
Onaj s račvastom bradom brzo ga odmeri pogledom, primetivši neočešljanu kosu, napet izraz lica i krčag vina u ruci, sjajne crne čizme i zeleni kaput izvezen zlatom, otvoren sve do struka – tako da se videla snežnobela lanena košulja. Ali i kaput i košulja bili su veoma izgužvani. Ukratko, slika i prilika mladog velmože koji se zabavlja među običnim svetom. „Jesam, moj lorde“, srdačno odvrati on. „Baš sam govorio kako sam spreman da se opkladim da ove godine neće biti dvorečanskog duvana. Međutim, ja imam u zalihama dvadeset buradi najboljeg dvorečanskog lista, a ga nema boljeg. Kad godina malo odmakne, dostići će veoma lepu cenu Ako moj lord želi jedno bure za svoju upotrebu...” Trgovac čupnu jedan krak svoje žute brade i dodirnu nos. „...siguran sam da bih mogao da...” „Spreman si da se opkladiš, je li?“ – tiho kaza Met, upavši trgovcu u reč. „Zašto neće biti duvana iz Dve Reke?“
„Pa, zbog Belih plaštova, moj lorde. Dece Svetla.”
„Šta s Belim plaštovima?”
Majstor trgovac zagleda se oko stola tražeći pomoć. U tom tihom glasu osećala se opasnost. Mornari su izgledali kao da bi najradije otišli, samo da su smeli. Kairhijenjanin je Meta streljao pogledom, dok je ukočeno sedeo i nameštao svoj pohabani kaput, ljuljajući se pomalo. Ispražnjen krčag pred njim očigledno nije bio prvi koji je sasuo u sebe. Sedokosa žena je prinela ustima svoj krčag s vinom, dok su joj prodorne oči proračunato posmatrale Meta.
Uspevši da se sedeći pokloni, trgovac ulizički poče: „Kruže glasine, moj lorde, da su Beli plaštovi otišli u Dve Reke. Priča se da love Ponovorođenog Zmaja. Mada, naravno, to ne može biti istina, budući da je gospodar Zmaj ovde, u Tiru.“ A onda pogleda Meta da vidi kako je on to primio. Metovo lice osta bezizražajno.
„Glasine umeju da divljaju, moj lorde. Lako je moguće da su to samo izmišljotine. Ista priča kaže da Beli plaštovi takođe jure nekog Prijatelja Mraka sa žutim očima. Zar ste ikada čuli za čoveka sa žutim očima, moj lorde? Ja nisam. Kažem vam da su to čiste izmišljotine.”
Met spusti krčag na sto i nagnu se bliže trgovcu. „A koga još jure? Prema tim glasinama. Ponovorođenog Zmaja. Čoveka sa žutim očima. Koga još?“ Trgovac poče da se preznojava. „Nikoga, moj lorde. Nisam čuo da još nekoga traže. To su samo glasine, moj lorde. Šarena laža – samo to. Čista magla. Ako bi mi moj lord učinio čast da mu predam jedno bure dvorečanskog duvana? Da pokažem svoje divljenje... čast da... da izrazim...” Met baci andorsku zlatnu krunu na sto. „Pijte na moj račun dok se ovo ne istroši.”
