Dolazak Senke полностью

Kada se okrete da ode, začu mrmljanje za stolom. „Mislio sam da će me preklati. Znate kakve su te mlađane velmože kad se naliju vina.” To je govorio bradati trgovac. „Neobičan mladić”, kaza ona žena. „Opasan. Nemoj da se igraš s njim, Petrame.” Neko drugi reče: „Mislim da uopšte nije plemić.” Met pretpostavi da to beše Kairhijenjanin. Usne mu se iskriviše, kao da je zagrizao nešto kiselo. Plemić? Ne bi bio plemić ni da mu ponude. Beli plaštovi u Dvema Rekama. Svetlosti! Svetlost nam pomogla!

Proguravši se do vrata, on s gomile pored zida izvuče par drvenih kaljaća. Pojma nije imao da li su njegove – sve su bile slične – niti je mario. Odgovarale su njegovim čizmama.

Napolju je počela kiša. Samo je sipila, tako da se tama činila još dubljom. Podigavši okovratnik, Met potrča blatnjavim ulicama, pored krčmi iz kojih je dopirala gromoglasna muzika i dreka, dobro osvetljenih gostionica i zamračenih kuća. Kada se kod bedema koji je predstavljao granicu unutrašnjeg grada blato pretvorilo u kaldrmu, on skide kaljace s nogu, ostavi ih tu i potrča iz sve snage. Branitelji što su čuvali najbližu kapiju koja je vodila u Kamen propustiše ga bez reči – znali su ko je. Met je jurio koliko su ga noge nosile sve do Perinove sobe, a onda širom otvorio vrata, jedva primetivši usek u drvetu. Perinove bisage bile su na krevetu, a Perin ih je punio košuljama i čarapama. Samo je jedna sveća bila upaljena, ali Perin izgleda nije primetio da je u sobi mračno.

„Čuo si, znači“, kaza Met.

Perin nastavi svoj posao. „O onome što se dešava kod kuće? Da. Otišao sam da jurim glasine za Failu. Posle onoga što se noćas desilo, to mi je potrebnije no ikada. Moram da je...“ Met se naježi kada Perin zareza. Zvučao je kao pobesneli vuk. „Nije bitno. Čuo sam. Možda će i ovo poslužiti.“

Kako poslužiti? – zapita se Met. „Jesi li poverovao u to?“

Perin na tren diže pogled. Oči mu sakupiše svetlost sveće i zablistaše kao žeženo zlato. „Meni se čini da nema sumnje. Sve je preblizu istine.“

Met se nelagodno promeškolji. „Zna li Rand?“ Perin samo klimnu i vrati se bisagama. „Pa, šta kaže?“

Perin zastade i zagleda se u presavijeni plašt što ga je držao u rukama. „Počeo je da mrmlja sebi u bradu. Rekao je da te to uraditi. Rekao je da hoće. Trebalo je da mu verujem. Tako nešto. Meni to nije imalo nikakvog smisla. A onda me je zgrabio za okovratnik i rekao kako mora da uradi ono što ne očekuju. Želeo je da ga razumem, ali nisam siguran da i on sam razume šta radi. Izgleda da nije mario hoću li otići ili ostati. Ne, povlačim to. Mislim da je osetio olakšanje što ću otići.“

„Sve u svemu, ništa neće učiniti“, reče Met. „Svetlosti, s Kalandorom u rukama mogao bi da sprži hiljadu Belih plaštova. Video si šta je uradio onim krvavim Trolocima. Ideš, zar ne? Nazad u Dve Reke? Sam?“

„Sem ako i ti ne ideš sa mnom.“ Perin ugura plašt u bisage. „Ideš li?“

Umesto da odgovori, Met se ushoda tamo-ovamo. Lice mu je napola bilo u senci, a napola na svetlu. U Emondovom Polju mu je porodica. Beli plaštovi nemaju razloga da ih povrede. Imao je neki osećaj da nikada više neće napustiti Emondovo Polje ako se sada vrati. Majka će ga oženiti pre no što stigne da sedne i popije čašu hladne vode. Ali ako se ne vrati, ako ih Bel plaštovi povrede... čuo je da je njima potrebna samo glasina. Ali zašto bi kružile glasine o njegovoj porodici? Čak su i Koplini, lažovi i bundžije svi do jednog, voleli njegovog oca. Svi su voleli Abela Kautona.

„Ne moraš da ideš“, tiho kaza Perin. „Ti se nigde ne spominješ. Samo Rand i ja.“

„Oganj me spalio, po...“ Nije mogao da izgovori do kraja. S lakoćom; je razmišljao o tome, ali nije mogao da izgovori. Grlo mu se steže, kao da hoće da uguši te reči. „Da li je tebi lako, Perine? Mislim, da se vratiš? Zar ne... osećaš nešto? Zar te nešto ne zadržava? Zar nemaš razloge zašto ne bi trebalo da odeš?“

„Na stotine njih, Mete, ali znam da se sve svodi na Randa, i ta’verene. Ne želiš to da priznaš, zar ne? Imam stotinu razloga da ostanem, ali onaj jedan razlog da odem jači je od svih njih. Beli plaštovi su u Dvema Rekama, i povrediće ljude pokušavajući da me pronađu. Ako odem, moći ću da ih sprečim.“

„Zašto bi Beli plaštovi tebe želeli toliko da su voljni da zbog toga nekog povrede? Svetlosti, ako se budu raspitivali za čoveka sa žutim očima, niko u Emondovom Polju neće znati o čemu to pričaju! A kako ćeš ih ti zaustaviti? Još jedan par ruku ništa neće promeniti. Aaaah! Beli plaštovi su zagrizli gomilu sirove kože, ako misle da će moći da pritiskaju Dvorečane.“

„Znaju kako se zovem“, tiho kaza Perin. Pogled mu sam od sebe polete ka sekiri što je visila na zidu. Ili je možda gledao u svoj čekić, položen uza zid ispod sekire. Met nije bio siguran. „Mogu da mi pronađu porodicu. A što se tiče razloga zašto – pa, imaju oni svojih razloga, Mete. Baš kao što ja imam svoje. Ko zna čiji su bolji?“