„Do Tančika? Da bismo služili Koramuru, nećemo se zaustavljati u lukama odavde do tog grada. Možda deset dana, ako budem mogla dovoljno dobro da izatkam vetrove, i ako Svetlosti bude drago da pronađem prave struje. Ako nam se Svetlost smiluje, možda čak i sedam ili osam.“
„Deset dana?“ preneraženo izusti Elejna. „To je svakako nemoguće.” Napokon, videla je mape.
Jorina joj se nasmeši napola ponosno, a napola samozadovoljno. „Kao što ti reče, najbrže brodovlje na svetu. Sledećem brodu po brzini potrebno je upola više vremena, a većini ostalih više no dvostruko toliko. Obalskim brodicama, što se drže obale i svake noći bacaju sidro u plićacima...” Prezrivo frknu. “...potrebno je desetostruko duže.“
„Jorina, jesi li voljna da me naučiš onome što si maločas radila?“ Vetrotragač je zabezeknuto pogleda, razrogačenih očiju što su blistale na svetlosti zalazećeg sunca. „Da te naučim? Ali ti si Aes Sedai.“
„Jorina, ja u životu nisam izatkala tok ni upola debeo kao oni kojima si ti rukovala. I to sa koliko njih! Jorina, ja sam time zapanjena.“
Vetrotragač je ponovo pogleda, ne više zabezeknuto, već kao da pokušava da Elejnine crte ureže u svoje pamćenje. Naposletku, poljubi prste svoje desne ruke i prisloni ih uz Elejnine usne. „Ako je Svetlosti drago, obe ćemo učiti.“
Tairensko plemstvo ispunilo je ogromnu zasvođenu odaju s deset stopa debelim stubovima od crvenog kamena što su se dizali u senkama skrivene visine iznad zlatnih svetiljki okačenih na zlatnim lancima. Visoki lordovi i gospe behu raspoređeni u vidu jednog debelog šupljeg kruga ispod velike kupole u samom središtu odaje, dok su niži plemići bili iza njih. Red za redom gubio se u šumi stubova. Svi behu odeveni u najbolji somot, svilu i čipku, sa širokim rukavima, nabranim okovratnicima i šiljatim šeširima. Svi su nelagodno žagorili tako da je pod visokom zasvođenom tavanicom brujalo kao od graje preplašenih gusaka. Nekada su jedino visoki lordovi bili tu sazivani, u Srce Kamena, i to svega četiri pula godišnje kako zahtevaju zakon i običaji. Sada su došli svi koji nisu bili negde u unutrašnjosti zemlje, na poziv svog novog gospodara zakonotvorca i rušitelja običaja.
Stešnjena gomila plemića raskrili se pred Moirainom čim je prepoznadoše, pa ona i Egvena prođoše kroz nastalu stazu. Moirainu je ljutilo Lanovo odsustvo. Nije ličilo na njega da se izgubi u času kad joj može zatrebati. Obično je motrio nad njom, kao da nije u stanju da se bez staratelja brine o sebi. Zabrinula bi se da preko veze između njih nije osećala da je blizu Kamena.
Borio se protiv uzica kojima ga je Ninaeva splela kao nekada protiv Troloka u Pustari, ali ma koliko on to poricao, ta ga je mlada žena vezala uz sebe čvrsto kao Moiraina sama, mada drugačije. To što pokušava daraskine te veze bilo mu je isto kao da hoće golim rukama da raskine čelik. Nije baš bila ljubomorna, ali Lan je predugo bio njen mač, štit i sadrug, da bi tek tako digla ruke od njega.
„Jesi li sigurna da ništa nije pominjao u vezi s onim što će obznaniti?“-tiho upita. U toj silnoj graji, njene reči su na tri koraka daljine potpuno nerazgovetne. Tairenci su se otprilike toliko udaljili od njih. Nije volela da je prisluškuju dok govori.
„Ništa“, jednako tiho odgovori Egvena. Zvučala je ljutito, kao što se Moiraina osećala.
„Bilo je glasina“
„Glasina? Kakvih glasina?“
Devojka nije bila toliko umešna u vladanju svojim licem i glasom. Očigledno nije čula priče o dešavanjima u Dve Reke. Međutim, mali su izgledi bili da ni Rand za to nije čuo; „Trebalo bi da ga navedeš da ti se poverava. Potreban mu je neko ko će ga slušati. Pomoglo bi mu da o svojim nevoljama priča s nekim kome veruje.” Egvena je samo pogleda. Postala je suviše prefinjena za tako jednostavne metode. Svejedno, Moiraina je izrekla čistu istinu – dečku je potreban neko ko će ga slušati i tako mu olakšati teret – sem toga; to bi moglo da uspe.
On neće nikome da se poverava, Moiraina: Krije svoj bol, i nada se da će se pobrinuti za njega pre no što neko primeti.“ Egvenino lice poprimi besan izraz. „Vunoglava mazga!“
