Gomila se žurno raskrili, kao da beži od nečega. Oni u prednjim redovima bezobzirno primoraše one iza sebe da ustuknu, i tako otvoriše širok prolaz do prostora ispod kupole. Rand pođe niz taj hodnik, gledajući pravo pred sebe. Bio je veličanstven, odeven u crveni kaput sa zlatnim vezom po rukavima. Nosio je Kalandor u desnoj ruci kao žezlo. Ali nisu Tairenci samo zbog njega onako ustuknuli. Iza njega naiđe možda stotinu Aijela, s kopljima i zapetim lukovima u rukama. Oko glava im behu obmotane šoufe, a lica zabrađena crnim velovima, sve do očiju. Moiraini se učini da je prepoznala Ruarka, odmah iza Randa, ali samo po načinu na koji se kretao. Bili su bezlični. Spremni da ubiju. Rand je, ma šta nameravao da saopšti, očigledno bio spreman da suzbije svaki otpor, i to pre no što stigne da naraste.
Aijeli stadoše, ali Rand nastavi sve dok se ne nađe tačno ispod središta kupole, pa onda pogledom pređe po okupljenim plemićima. Izgleda da se pomalo iznenadio, pa čak i malčice uznemirio, kada vide Egvenu, ali Moiraini uputi takav osmeh da je ona pobesnela. Kad se nasmešio Metu, on mu uzvrati, tako da su delovali kao dva nestašna dečaka. Tairenci su potpuno prebledeli. Jasno se videlo da ne znaju da li da gledaju Randa i Kalandor, ili zabrađene Aijele. I jedno i drugo značilo je smrt među njima.
„Visoki lord Sunamon“, odjednom glasno kaza Rand, tako da taj punački čovek poskoči, “uverio me je da će mi osigurati primirje s Majenom, i to strogo sledeći uputstva koja sam mu dao. Jamči mi za to svojom glavom.“ Na to se nasmeja, kao da se našalio, a većina plemića nasmeja se s njime. Ali ne i Sunamon, kome kao da je pozlilo. „Saglasio se“, obznani Rand, “da će biti obešen ako pretrpi neuspeh.“ Tada nastade muk. Sunamon pozelene.- Egvena uznemireno pogleda Moirainu; obema rukama čvrsto je stiskala suknju. Moiraina je samo čekala. Nije on okupio sve plemiće u okviru od deset milja samo da bi im saopštio vesti o primirju ili pretio jednoj debeloj budali. A onda natera sebe da pusti suknje, koje je stezala baš kao i Egvena.
Rand se okrete ukrug, odmeravajući lica pred sobom. „Zahvaljujući tom primirju, brodovi će uskoro moći da ponesu tairensko žito na zapad, na nova tržišta.“ Na to se začu tihi žagor odobravanja koji brzo utihnu. „Ali to nije sve. Vojske Tira kreću u pohod.“
Na te njegove reči začu se gromoglasni urlik odobravanja. Muškarci zaigraše u mestu, čak i visoki lordovi, i zatreskaše pesnicama iznad glava, pa čak i pobacaše uvis somotske šešire. Žene, smešeći se široko kao muškarci, počeše da ljube u obraze one koji će poći u rat, nežno prinoseći nosu sićušne porcelanske bočice mirisavih soli bez kojih nijedna tairenska plemkinja nije mogla da bude, pretvarajući se da im se od tih vesti zavrtelo u glavi. „Ilijan će pasti!“ – uzviknu neko, a stotine glasova prigrliše taj poklič, i kao da grmljavina ispuni Srce Kamena. „Ilijan će pasti! Ilijan će pasti! Ilijan će pasti!“
Moiraina vide kako se Egveni usne miču, ali plemićko vesel je ju je zaglušilo. Međutim, mogla je da ih pročita. „Ne, Rande. Molim te, ne. Molim te nemoj.“ Na suprotnoj strani od Randa Met se ćutke mrštio u znak neodobravanja. Jedino njih dve i Met nisu slavili, sem Aijela što su budno motrili i samoga Randa. Randov osmeh postade prezriv, a lice mu se orosi znojem. Moiraina ga pogleda pravo u oči i reši se da sačeka. Uslediće još nešto, što joj se – pretpostavljala je – neće dopasti.
Rand diže levu ruku. Lagano zavlada tišina. Plemići u prednjim redovima preplašeno su ućutkivali one iza sebe. On sačeka dok se sve ne utiša. „Vojske će krenuti na sever – u Kairhijen. Zapovedaće visoki lord Mejlan, a pod njime visoki lordovi Guejan, Arakome, Hern, Marakon i Simaan. Vojske će velikodušno platiti visoki lord Torean, najbogatiji od svih vas, koji će poći sa njima da se osigura kako se njegov novac mudro troši.“ Njegov proglas dočeka mrtva tišina. Niko ni prstom ne mrdnu, mada je neugledni Torean izgleda imao muka da ostane na nogama.
Moiraina u sebi odade priznanje Randu na njegovim odlukama. Time što tu sedmoricu odašilje van Tira obezglaviće najopasnije urote protiv sebe, a ti ljudi nisu imali poverenja jedni u druge, tako da neće moći međusobno da spletkare. Tom Merilin ga je dobro posavetovao. Njenim uhodama su očigledno promakle neke poruke koje je on krišom ubacivao u Randove džepove. Ali ostalo? Beše to čisto ludilo. Nemoguće je da je takav odgovor dobio na drugoj strani onog ter’angreala. Jednostavno nemoguće.
