„Možda i hoću, gazdarice Trakand. Možda. Ali gledano na duge staze, ni moj ep ni Ogijerova knjiga neće mnogo vredeti. Naše priče neće preživeti. Kada sledeče Doba đođe...“ A onda se namršti i čupnu brk. „Kad malo bolje razmislim, to bi se moglo desiti već za godinu ili dve. Šta označava kraj jednog Doba? Ne može to uvek biti kataklizma kakvo je bilo Slamanje. Ali ako je verovati Proročanstvima, tako će biti u našem slučaju. U tome je nevolja s proročanstvima. Prvobitna su uvek na Starom jeziku, a možda i Visokom pojanju. Ako unapred ne znaš šta nešto znači, nema nikakvih izgleda da odgonetneš. Da li je značenje nečega baš ono što je napisano, ili je to samo kitnjast način da se kaže nešto potpuno drugačije?”
„Pričao si o svom epu“, kaza ona, pokušavši da mu skrene misli, ali on samo odmahnu glavom.
„Pričao sam o promeni. Moj ep, ako ga napišem – i Loijalova knjiga – biče tek puko seme, budemo li imali sreće. Oni koji znaju pravu istinu jednog dana će umreti, a unuci njihovih unuka pamtiće nešto potpuno drugačije. A unuci
„Ja?“ – nasmeja se ona.
„Ili možda Met, ili Lan. A možda i ja.“ On joj se isceri, a izborano lice ozari mu se toplinom. „Tom Merilin. Ne zabavljač – već šta? Ko bi to mogao reći? Ne bih gutao vatru, već je bljuvao. Vitlao bih njome kao Aes Sedai.“ On zabaci plašt. „Tom Merilin, tajanstveni junak što ruši planine i uzdiže kraljeve.” Smešak se pretvori u gromki smeh. „Rand al’Tor će imati sreće ako se u sledečem Dobu makar njegovo ime bude pamtilo kako treba.”
Bila je u pravu; nije to bila samo slutnja. Sećala se tog lica i veselog smeha. Ali otkud? Morala je da ga natera da joj još priča. „Zar je uvek tako? Mislim da nema sumnje da je, recimo, baš Artur Hokving osvajanjem stvorio carstvo. Skoro da je čitav svet pokorio.“
„Hokving, mlada gazdarice? Jeste da je on stvorio carstvo, ali zar misliš da je učinio baš sve što knjige, priče i epovi govore? I to na način opisan u njima? Ubio stotinu najboljih boraca protivničke vojske, i to jednog po jednog? Da su dve armije samo stajale i gledale kako jedan od njihovih zapovednika – i to kralj – vodi stotinu dvoboja?“
„Knjige tako kažu.“
„Od svitanja do sumraka nema dovoljno vremena da jedan čovek učestvuje u stotinu dvoboja, devojko.” Ona ga skoro prekide –
„Ne znam za ona druga pitanja“, pomalo ukočeno kaza Elejna; još ju je peklo što je nazvana đevojkom, „ali mogao bi da pitaš Morski narod za svilu i belokost.“
On se ponovo nasmeja – baš kao što se nadala, mada i dalje nije mogla da se seti odakle ga poznaje – ali mesto da je nazove budalastom, kao što je napola očekivala i za šta se pripremala, on reče: „Zdravorazumski i pravo na stvar, baš kao tvoja majka. Obema nogama čvrsto na zemlji i s veoma retkim kulama u vazduhu.“
Ona neznatno diže glavu, a lice joj poprimi hladan izraz. Možda se ona izdaje za običnu gazdaricu Trakand, ali ovo je nešto sasvim drugačije. On je prijatan starac, i zaista je želela da ga odgonetne, ali ipak je samo zabavljač. Ne bi trebalo da tako govori o jednoj kraljici. Međutim, njemu je sve to bilo smešno. Smešno! Došlo joj je da pobesni.
„Ni Ata’an Mijere ne znaju“, kaza joj on. „Jedino što mogu da vide od zemalja s one strane Aijelske pustare jeste nekoliko milja oko šačice luka gde im je dozvoljeno da pristanu. Ta mesta su visoko ozidana, a zidovi čuvani – tako da ne mogu ni da se popnu da vide šta je s druge strane. Ako se neki od njihovih brodova ukotvi bilo gde drugde – ili neki brod koji nije njihov; jedino je Morskom narodu dozvoljeno da tamo ide – taj brod i njegova posada zauvek nestanu. I to je skoro sve što o tome mogu đa ti ispričam, posle mnogih godina raspitivanja. Ata’an Mijere dobro čuvaju svoje tajne, ali što se ovoga tiče, ne verujem da nešto kriju. Po onome što mi je pošlo za rukom da saznam, isto su tako prolazili Kairhijenjani, dok su još imali pravo da putuju Putem svile preko Pustare. Kairhijenski trgovci boravili su u jednom gradu zaklonjenom zidinama, a oni što bi odlutali dalje od njega jednostavno bi nestali.
