„S vama na čelu, moj gospodaru Zmaju, pokorićemo čitav svet!“ – viknu jedan mladić, koji je držao Toreana da ne padne. Bio je to Estean, Toreanov najstariji sin. Jasno se videla sličnost među njima – obojica su; bili ružnjikavi – mada je njegov otac još mrmljao sebi u bradu.
Rand se trže. Delovao je iznenađeno. Ili možda besno. „Ja neću biti sa vama. Ja... odlazim na neko vreme.“ Na te reči ponovo zavlada mrtva tišina. Svi pogledi behu uprti ka njemu, ali sva njegova pažnja beše posvećena Kalandoru. Gomila plemića ustuknu kada on podiže kristalno sečivo: pred sebe. Znoj mu obli lice, mnogo jače no ranije. „Kamen je čuvao Kalandor pre no što sam ja došao. Kamen bi trebalo da ga ponovo čuva, sve dok se ne vratim.“
Providni mač blesnu u njegovim rukama. Munjevito ga okrenuvši balčakom nagore, on ga zari pravo u kameni pod. Plavičasta munja divlje sunu ka kupoli iznad Randa. Začu se grmljavina i Kamen zadrhta i zatrese se, a ljudi zavrištaše u strahu dok su padali na pod.
Moiraina odgurnu Egvenu sa sebe još dok se dvorana i dalje tresla, i nekako ustade.
Aijeli već behu na nogama. Svi ostali bili su na zemlji, ošamućeni ili prestravljeni. Izuzev Randa. On je klečao na jednom kolenu, obema šakama držeći balčak Kalandora, a sečivo beše dopola zariveno u kamen. Mač je ponovo bio samo providni kristal. Randovo lice presijavalo se od znoja. On odvoji šake od balčaka, prst po prst, i zadrža ih skupljene oko mača – ali ne dodirujući ga. Moiraina na tren pomisli kako će ga ponovo zgrabiti, ali on se mesto toga uspravi na noge. Morao je, međutim, da se prisili na to. U to je bila sigurna.
„Gledajte ovo dok me ne bude bilo.“ Glas mu beše vedriji – više nalik onom momku koga je pronašla u Emondovom Polju, ali ništa manje siguran i odlučan no maločas. „Gledajte, i pamtite me. Pamtite da ću se vratiti po njega. Ako iko želi da zauzme moje mesto, sve što treba da učini jeste da ga izvuče iz kamena.“ A onda im pripreti prstom, osmeh nuvši se skoro nestašno. „Ali setite se cene neuspeha.“
Okrenuvši se u mestu, on napusti odaju, a Aijeli za njim. Zagledani u mač zariven u središte Srca, Tairenci poustajaše, znatno sporije. Većinom su delovali kao da su spremni za bezglav beg, ali suviše prestravljeni da to učine.
„Taj čovek!“ – progunđa Egvena, čisteći svoju zelenu lanenu haljinu od prašine. „Je li on lud?“ A onda se uhvati za usta. „Oh, Moiraina, nije, zar ne? Ne još.“
„Svetlost dala da nije“, promrmlja Moiraina. Nije mogla da skine pogled s onog mača, ništa više no Tairenci. Svetlost ga spalila, zašto nije mogao da ostane onaj prijazni mladić koga je pronašla u Emondovom polju? A onda natera sebe da pođe za Random. „Ali saznaću.“
Napola trčeći, brzo su ga sustigle u jednom širokom hodniku, s tapiserijama na zidovima. Aijeli se, ne usporavajući korak, skloniše da ih propuste. Velovi im više nisu zaklanjali lica, ali su ih u slučaju potrebe lako mogli ponovo pokriti. Oni pogledaše u nju i Egvenu. Kamena lica im ostadoše nečitka, ali oči im dodirnu ona zabrinutost koju su Aijeli uvek pokazivali u blizini Aes Sedai.
Nije razumela kako mogu da se nje pribojavaju, a da spokojno slede Randa. Bilo je veoma teško saznati nešto o njima. Slobodno su odgovarali na pitanja – u vezi sa svim što je ni najmanje nije zanimalo. Njene uhode ništa nisu naćule, pa ni ona sama kada je prisluškivala. Njena mreža očiju i ušiju više nije htela ni da pokušava. Ne otkad su jednu ženu ostavili da uvezana konopcem i zapušenih usta visi s kruništa okačena za članke i razrogačeno bulji u pad od četiri stotine stopa, dok je jedan čovek jednostavno nestao. Čoveka jednostavno više nije bilo, a žena je odbijala da se penje iznad prizemlja. Ona je Moirainu stalno podsećala na neuspeh, tako da ju je na kraju poslala u unutrašnjost zemlje.
Rand nije usporio ništa više no Aijeli kada ga ona i Egvena sustigoše.
I njegov pogled bese oprezan, ali potpuno drugačije, i pomalo ljutit. „Mislio sam da si otišla“, obrati se Egveni. „Mislio sam da si pošla s Elejnom i Ninaevom. Trebalo je da odeš. Čak je i Tančiko... Zašto si ostala?“
„Neću se još dugo ovde zadržavati“, odgovori mu Egvena. „Idem s Avijendom u Pustaru. U Ruidean, da učim od Mudrih.“
On se spotače kada devojka spomenu Pustaru i nesigurno je pogleda, pa onda produži. Sada je delovao potpuno smireno – pa čak i previše – kao čajnik prepun ključale vode, ali sa zavezanim poklopcem. „Pamtiš li kad smo plivali u Vodenoj šumi?“ – tiho je upita. „Ja sam imao običaj da plivam na leđima i da razmišljam kako je oranje nešto najteže u životu – sem ako to ne važi za šišanje ovaca. Šišanje od svitanja do spavanja, bez stanke sve dok se i poslednje runo ne ošiša.“
„Predenje“, odvrati Egvena. „To sam mrzela više od ribanja podova. Prsti umeju jako da zabole od uvrtanja niti.“
„Zašto si to učinio?“ – zatraži Moiraina da čuje, prekinuvši njihova prisećanja na detinjstvo.
