Dolazak Senke полностью

„Video sam je kako Ruarku pokazuje jednu srebrnu zdelu“, reče. „Sudeći kako joj je vreća zvecnula kada je tu činiju gurnula u nju, bilo je tu još srebra. A možda i zlata. Zar joj zameraš?“

„Ne “ Izustila je to lagano, pomalo sumnjičavo, ali onda joj glas postade odlučniji. „Samo nisam mislila da bi ona... Tairenci ne bi stali na petini. Oni bi odvukli sve što nije zazidano, i pride pokrali taljige na koje će to da strpaju. Samo zato što se nečiji običaji razlikuju od tvojih, ne znači da su pogrešni, Rande. Trebalo bi da si toga svestan.“

On se tiho nasmeja. Bilo je to kao u stara vremena, kada je on bio spreman da objasni zašto ona greši, a ona otimala njegovo neizgovoreno objašnjenje i napadala ga njime. Njegov pastuv malo poigra, primetivši kako je raspoložen. Rand ga potapša po labuđem vratu. Baš dobar dan.

„Lep ti je konj“, kaza mu ona. „Kako se zove?“

„Džede’en“, oprezno odgovori on, malo splasnuvši. Pomalo se stideo tog imena, ili bar razloga zbog kojih ga je odabrao. Jedna od njegovih omiljenih knjiga bila su Putovanja Džaima Lakonogog, a taj veliki putnik je svog konja nazvao Džede’en – što je na Starom jeziku značilo Valjani tragač – jer je ta životinja uvek umela da pronađe put kući. Bilo bi lepo pomisliti da bi ga Džede’en jednog dana mogao odneti njegovom domu. Lepo, ali malo verovatno. Nije želeo da neko pogodi razlog skriven iza tog imena. U njegovom životu više nije bilo mesta za dečačke snove. Zapravo, nizašta sem onoga što mora da uradi.

„Lepo ime“, odsutno mu odvrati ona. Znao je da je pročitala knjigu i očekivao je da će prepoznati ime, ali ona se izgleda premišljala oko nečeg drugog, grizući se za donju usnu.

Njemu je tišina godila. Poslednji ostaci grada pretvoriše se u seoski predeo s raštrkanim imanjima, krajnje bednim. Čak ni neki Kongar ili Koplin, Dvorečani koje je bio zao glas zbog velike lenjosti, između ostalog, ne bi svoju kuću zapustili kao što su bile zapuštene te zgrade od grubog kamena. Zidovi su im se naginjali kao da će se svakog časa sručiti na Živinu što je čeprkala po tlu. Nakrivljeni ambari naslanjali su se na drveće. Izgledalo je kao da svi krovovi prokišnjavaju. Koze su žalosno meketale u kamenim oborima, koji kao da su tek jutros na brzinu sklepani. Bosonogi muškarci i žene pogureno su plevili neograđena polja, ne dižući pogled čak ni dok je ta velika družina prolazila kraj njih. Crvenkljunovi što su cyrkutali u gustišu nisu mogli da unesu vedrinu u tu sumornu sliku.

Moraću nešto da uradim u vezi s ovim. Ja... Ne, ne sada. Najpre ono najpreče. Za ovih nekoliko nedelja učinio sam šta se moglo da im pomognem. Za sada ne mogu ništa više. Trudio se da ne gleda oronula imanja. Zar je u maslinjacima na jugu isto toliko loše? Ljudi koji tamo rade čak ni ne poseduju zemlju; ona pripada visokim lordovima. Ne. Povetarac. Baš je lepo kako seče ovu vrelinu. Mogao bih još malo da uživam u njemu. Moraću uskoro da im kažem.

„Rande“, odjednom reče Egvena. „Htela bih da popričamo.“

Izraz joj beše ozbiljan, a te krupne tamne oči pomalo ga podsetiše na Ninaevu kad se sprema da mu održi predavanje. „Hoću da popričamo o Elejni“

„Šta s njom?“ – oprezno upita on, a onda opipa torbicu za pojasom, u kojoj dva pisma zašuškaše o jedan maleni tvrdi predmet. Da nisu bila ispisana istim prelepim rukopisom, on ne bi poverovao da ih je napisala ista devojka. I to posle sveg onog ljubljenja i maženja. Lakše je razumeti visoke lordove, no žene.

„Zašto si je tek onako pustio da ode?“

On je zbunjeno pogleda. „Želela je da ide. Jedino da sam je vezao, pa tako sprečio. Sem toga, biće bezbednija u Tančiku no u mojoj – ili Metovoj – blizini, ako već privlačimo one mehure zla koje Moiraina spominje. Isto važi i za tebe.“

„Uopšte nisam mislila na to. Naravno da je želela da ide, a ti nisi imao nikakvog prava da je u tome sprečavaš. Ali zašto joj nisi rekao kako bi voleo da ostane?“

„Zato što je želela da ide“, odvrati on, i još se više zbuni kada Egvena prevrnu očima kao da on priča gluposti. Ako već nije imao prava da sprečava Elejnu, a ona je želela da ide, zašto je onda trebalo da je odgovara od toga? Pogotovo kad je za nju bezbednije da ode.

A onda Moiraina progovori, odmah iza njega: „Jesi li spreman da mi saopštiš sledeću tajnu? Očigledno da nešto kriješ od mene. Ako ništa drugo, bar bih mogla da ti kažem ako nas vodiš u provaliju.”

Rand uzdahnu. Uopšte nije čuo kad su mu se Lan i ona približili. A i Met sa njima, mada se i dalje držao podalje od Aes Sedai. Na Metovom licu su se munjevitom brzinom smenjivale sumnja, nevoljnost i neka sumorna odlučnost, pogotovo kad bi pogledao Moirainu. Nijednom se nije desilo da pogleda u nju pravo, već samo krajičkom oka.

„Jesi li siguran da želiš da pođeš, Mete?“ – upita Rand.