Dolazak Senke полностью

Rand je iz Kamena na istok poveo jednu veoma čudnu povorku. Beli oblaci zaklanjali su podnevno sunce, a gradom je vijorio slabašan povetarac. Na njegovu zapovest, ništa nije bilo obznanjeno, ali svejedno se vest da se nešto događa polako proširila. Građanstvo je prekinulo svoje poslove i svi su pojurili na zgodna mesta, odakle mogu da gledaju. Aijeli prolaze kroz grad – odlaze iz grada. Ljudi koji ih nisu videli kad su po mraku došli, koji napola nisu ni verovali da su oni u Kamenu, sve više su punili pločnike duž ulica kojima će proći, prozore na zgradama, pa čak i krovove. Začu se žagor kada prebrojaše Aijele. Te dve stotine nikada ne bi mogle da zauzmu Kamen. Zmajev barjak još se vijori iznad tvrđave. U njoj mora da su još hiljade Aijela. I gospodar Zmaj.

Rand je opušteno jahao u košulji, potpuno ubeđen da ga niko od posmatraća neće prepoznati. Jedan stranac dovoljno bogat da jaše – i to izvanrednog pastuva, od najbolje tairenske loze – koji putuje u najčudnijem društvu, ali svejedno samo običan čovek. Čak nije bio ni vođa te čudne družine. To mora da su bili Lan ili Moiraina, iako su jahali pomalo iza njega, neposredno ispred Aijela. Onaj tihi žamor strahopoštovanja što ga je pratio, sigurno je bio zbog Aijela – a ne zbog njega. Tairenci su verovatno pomislili kako je on običan konjušar, na gospodarevom konju. Pa, ne, ne to. Budući da jaše na čelu, ne. Svejedno, dan je bio veoma lep. Nije bilo vrelo, već prijatno toplo. Niko od njega nije očekivao da deli pravdu, vlada državom. Moglo mu se da uživa u jahanju i retkom povetarcu. Na neko vreme mogao je da zaboravi na čaplje kojima su mu bili žigosani dlanovi. Bar još malo, pomisli. Još malo.

„Rande“, kaza Egvena, “zar zaista misliš da je u redu što su Aijeli pokupili sve one stvari?“ On se osvrnu kada ona pritera svoju sivu kobilu, Maglu, do njega. Odnekud je našla tamnozelenu haljinu s uskim razdeljenim suknjama, a kosu je privezala zelenom somotskom trakom.

Moiraina i Lan i dalje su se držali nekoliko koraka iza njega. Ona je jahala svoju belu kobilu, odevena u jahaću haljinu od plave svile prošarane zelenim. Tamna kosa bese joj skupljena u zlatnu mrežu. Lan je jahao svog velikog bojnog vranca, ogrnut zaštitničkim plaštom što menja boje, koji je verovatno izazvao više divljenja no Aijeli. Kada povetarac malo ponese plašt, preko njega se zamreškaše zelene, smeđe i sive senke; kada je bio nepomično ogrnut oko Zaštitnika, kao da se uklapao u pozadinu, tako da je pogled prolazio kros Lana i delove njegovog pastuva. To nije bilo prijatno za oko.

I Met beše tu, poguren u sedlu. Izgledao je kao da se pomirio sa sudbinom, sve vreme pokušavajući da se drži dalje od Zaštitnika i Aes Sedai. Odabrao je jednog neuglednog smeđeg škopca, koga je nazvao Kockica. Trebalo je da se čovek razume u konje pa da primeti mišićave grudi i snažne sapi, koje su govorile da bi ružnjikavi Kockica vrlo verovatno mogao po brzini i izdržljivosti da se meri s Randovim i Lanovim pastuvom. Metova odluka da pođe s njima bila je pravo iznenađenje. Rand i dalje nije znao zašto se on na to odlučio. Možda zbog prijateljstva, a možda i ne. Met je umeo da se vodi čudnim razlozima.

„Zar ti Avijenda nije objasnila petinu?“ – upita on Egvenu.

„Spomenula je nešto, ali... Rande, ne misliš valjda da je i ona... uzela... neke stvari?“

Iza Moiraine i Lana, iza Meta, i iza Ruarka na njihovom čelu, Aijeli su hodali u dugim redovima između kojih behu četiri po četiri natovarene mazge. Kada Aijeli osvoje utvrdu neprijateljskog klana u Pustari, onda po običaju – ili možda zakonu, to Randu nije bilo u potpunosti jasno – sa sobom ponesu petinu svega što ona sadrži, izuzimajući jedino hranu. Nisu videli razloga da isto tako ne postupe i sa Kamenom. Mada, sve te silne mazge nosile su svega najmanji delić delića petine blaga iz Kamena. Ruark je rekao da je više ljudi poginulo zbog pohlepe nego od čelika. Samari od pletene trske, preko kojih behu prebačeni ćilimi i tapiserije, behu lako natovareni. Čekao ih je možda težak prelazak preko Kičme sveta, a onda daleko teži put preko Pustare.

Kada ću im saopštiti? – zapita se on. Uskoro. Moraće da bude uskoro Moiraina će to sigurno smatrati smelim i hrabrim udarcem. Možda će se čak i saglasiti s tim. Možda. Mislila je da sada u potpunosti zna šta on namerava, i ni najmanje se nije ustručavala da mu na tome zamera. Nema sumnje kako želi da se sve to okonča što je pre moguće. Ali Aijeli... Šta ako odbiju? Pa, ako odbiju, onda su odbili Ja to moram da uradim. A što se petine tiče... Mislio je da ne bi mogao da spreči Aijele da je. uzmu čak ni da je hteo. A nije. Oni su zaslužili nagradu, a njemu nije bilo do toga da pomaže tairenskim velmožama da zadrže što su nebrojenim pokolenjima cedili od sopstvenog naroda.