Iznenadna promena nije zbunila Elejnu. „Kako god bilo, bar ne moramo da tražimo telohranitelje. Slažeš li se da su neophodni, bez obzira na to što je Tom prekršio ovlašćenja?“
„Valjda.“ Ninaeva se neverovatno gnušala mogućnosti da prizna kad je pogrešila. Kao na primer, u tome da su oni grubijani želeli nju. »Elejna, shvataš li da i dalje nemamo ništa osim prazne kuće? Ako Džuilin – ili Tom – omaše i dozvole da ih otkriju... Moramo pronaći Crne sestre a da im ne privučemo pažnju, jer u suprotnom nećemo moći da ih sledimo do toga što je opasno po Randa, šta god to bilo.“
„Znam“, strpljivo odvrati Elejna. „Pričale smo o tome.“
Starija žena se namršti za sebe. „I dalje ni ne naslućujemo šta je to niti gde se nalazi.“
„Znam.“
„Čal i da zarobimo Lijandrin i ostale ovog trena, ne bismo smele to da ostavimo gde bi ga neko drugi mogao pronaći.“
„Znam to, Ninaeva.“ Podsetila se da bude strpljivija, pa omekša ton. „Pronaći ćemo ih. Negde će se sigurno okliznuti, a između Tomovih glasina, Džuilinovih kradljivaca i Domonovih mornara, mi ćemo to saznati.“
Ninaevino mrštenje odavalo je zamišljenost. „Jesi li primetila kako je Egeanin pogledala Toma kada je pomenuo Domona?“
„Ne. Misliš da ga poznaje? Zašto nam ne bi rekla?“
„Ne znam“, nestrpljivo odgovori Ninaeva. „Lice joj se nije promenilo, ali oči... bila je preplašena. Poznaje ga. Pitam se šta...“ Neko tiho pokuca na vrata. „Zar će nam ceo Tančiko upadati ovamo?“, zarežala je i trgla kvaku.
Rendra ustuknu od Ninaevinog izraza, ali se njen večiti osmeh smesta vrati. „Oprostite mi što vas ometam, ali dole vas očekuje neka žena. Ne zna vam imena, ali vas je opisala sasvim tačno. Kaže kako veruje da .vas poznaje. Ona je...“ Usta nalik pupoljku pomalo se skupiše. „Zaboravih da je pitam za ime. Baš sam jutros tupava koza. Bogato je obučena, i još nije zašla u srednje godine. Nije Tarabonka.“ Pomalo se stresla. „Vrlo odsečna, čini mi se. Čim me je videla, pogledala me je kao moja starija sestra dok smo bile male, kada mi je pretila da će mi vezati pletenice za žbunje.“
„Ili su one nas prve pronašle?“, prošapta Ninaeva.
Elejna prigrli Istinski izvor brže od misli i zadrhta od olakšanja što je uspela, što nije zagrađena dok nije bila svesna. Ako je ta žena dole iz Crnog ađaha... Ali zašto bi se najavila, u tom slučaju? Ipak, zažalila je što sjaj saidara ne okružuje Ninaevu. Kada bi samo i ona mogla da usmerava bez besa.
„Pošaljite je unutra“, reče Ninaeva, a Elejna primeti da je i ona prestrašena i svesna svog nedostatka. Čim se Rendra okrenula, Elejna poče da spliće tokove Vazduha, čvrste poput užadi, spremne da vežu, i tokove Duha, kadre da zabrane Izvor nekom drugom. Ako ta žena makar malo podseća na neku s njihovog spiska, ako pokuša da usmeri makar jednu iskru...
Žena koja je kročila u Odaju uvelih cvetova, u haljini tuđinskog kroja od svetlucave crne svile, beše sasvim nepoznata Elejni; svakako nije bila na spisku žena koje su otišle s Lijandrin. Tamna kosa doticala joj je ramena i uokvirivala lepo, jedro lice s krupnim mračnim očima i glatkim obrazima, ali u njemu ne beše bezvremenosti Aes Sedai. Nasmešila se i zatvorila vrata za sobom. „Oprostite mi, ali pomislila sam da ste...“ Saidar zablista oko nje, i ona...
Elejna otpusti Istinski izvor. Taj mračni pogled bio je prilično zapovednički, kao i taj oreol oko nje, bledi sjaj Jedne moći. Ženu plemenitijeg držanja Elejna nikad nije videla, i ona shvati da se hitro poklonila, postiđena što je i pomislila... šta je pomislila? Tako je teško misliti.
Žena ih odmeri, pa zadovoljno klimnu, priđe stolu i sede u ukrasnu stolicu na čelu. „Dođite ovamo da vas boije pogledam“, naredila je. „Hodite. Tako. Dobro je.“
Elejna je shvatila da stoji kraj stola i gleda u tamnooku ženu okruženu sjajem. Nadala se da je to u redu. Ninaeva je s druge strane stola stezala svoje duge, tanane pletenice, ali je zurila u gošću s priglupim ushićenjem. Elejna se umalo ne zakikota.
„Šta sam ja očekivala“, reče žena. „Jedva bolje od devojčuraka, i očito ni blizu polovini obuke. Ipak, snažne ste; dovoljno snažne da budete više od nevolje. Naročito ti.“ Probola je Ninaevu pogledom. „Možda ćeš jednog dana postati nešto. Ali zagradila si sebe, zar ne? Isterali bismo mi to iz tebe uz jauke.“
Ninaeva je još uvek čvrsto stezala pletenice, ali na licu joj se umesto zadovoljnog, detinjastog osmeha ukaza stid i usne joj uzdrhtaše. „Žao mi je što sam se zagradila“, skoro da je cvilela. „Plašim se toga... tolike moći... Jedne moći... kako mogu...?“
„Ćutaćeš ako te ništa ne pitam“, grubo reče žena. „I ne cmizdri mi tu. Drago ti je što me vidiš, uzbuđena si. Želiš jedino da mi iskreno odgovoriš na pitanja i da budem zadovoljna.“
Ninaeva živahno zaklima glavom, sa još ushićenijim osmehom nego pre. Elejna je shvatila da se i sama isto ponaša. Bila je ubeđena da će umeti još bolje da odgovori na pitanja. Bilo šta, samo da ova žena bude zadovoljna.
„Dobro. Jeste li same? Ima li drugih Aes Sedai s vama?“
