„Ne“, hitro odgovori Elejna na prvo pitanje, pa još brže i na sledeće: „Nema drugih Aes Sedai s nama.“ Možda je mogla pomenuti da ni same nisu Aes Sedai. Ali to nije bilo pitanje. Ninaeva ju je ljutito gledala, grčevito stežući pletenice, besna što je zakasnila sa odgovorom.
„Zašto ste u ovom gradu?“, upita žena.
„Lovimo Crne sestre“, izbaci Ninaeva, pa pobedonosno pogleda Elejnu.
Lepuškasta žena se nasmeja. „Zato nisam osetila da usmeravate sve do danas. Mudro je što se krijete kada vas ima dve protiv jedanaest. Uvek sam i sama sledila to načelo. Neka druge budale skaču uokolo da ih svi vide. Njih može srediti i pauk skriven u pukotini, pauk koga neće videti dok ne bude prekasno. Pričajte mi sve što ste otkrile o tim Crnim sestrama, sve što znate o njima.“
Elejna prosu sve pred nju, boreći se protiv Ninaeve da bude prva. Nije bilo mnogo toga. Opisi, ter’angreali koje su ukrale, ubistva u Kiili i strah da ih je tamo još preostalo, pomoć koju su pružile jednom od Izgubljenih u Tiru pre nego što je Kamen pao i dolazak ovamo, u potrazi za nečim što je opasno po Randa. „Sve su boravile u jednoj kući“, završavala je zadihana Elejna, „ali sinoć su je napustile.“
„Izgleda da ste se veoma približile“, polako zaključi žena. „Veoma. Ter’angreal. Ispraznite torbice i kese na sto.“ Poslušale su je, i ona hitro prepipa novčiće, igle, konce, maramice i slično. „Imate li ikakve ter’angreale u svojim odajama? Angreale ili sa’angreale?“
Elejna je bila svesna izuvijanog kamenog prstena u svojim nedrima, ali pitanje nije bilo o tome. „Ne“, odgovori ona. Nisu imale ništa slično u sobi.
Žena odgurnu sve i zavali se, govoreći sebi u bradu: „Rand al’Tor. Dakle tako se sada zove.“ Na tren je napravila grimasu. „Nadmeni muškarac koji se osećao na krotkost i dobrotu. Je li još i sad takav? Ne, ne trudite se da odgovarate. Nevažno pitanje. Dakle, Be’lal je mrtav. Taj drugi mi zvuči kao Išamael. Sav njegov ponos što je, bez obzira na cenu, bio samo napola uhvaćen – kada sam ga ponovo videla, u njemu beše ostalo ponajmanje ljudskosti nego i u kome od nas; mislim da je bezmalo poverovao kako je on Veliki gospodar Mraka – i tri hiljade godina spletkarenja završiše se time što ga je ulovio neuki dečak. Moj način je najbolji. Tiho, tiho, iz senke. Nije to sitnica, upravljati muškarcem koji usmerava. Da, to bi bilo to.“ Oči joj se izoštriše, pa ih obe osmotri. „Sada, šta da radim s vama?“
Elejna je strpljivo čekala. Ninaeva se priglupo smeškala poluotvorenih usta, u iščekivanju; izgledala je posebno budalasto jer je onako stezala pletenice.
„Previše ste snažne da propadnete; možda ćete jednog dana biti korisne. Sve bih dala da vidim Rafhinovo lice kada vidi da više nisi zagrađena“, rekla je Ninaevi. „Sprečila bih taj vaš lov, samo da mogu. Šteta što je prisila tako ograničena. Ipak, kako ste malo otkrile, prekasno je da ih stignete. Valjda ću kasnije moći da vas pokupim i postaram se za vašu... ponovnu obuku.“ Ustala je, a Elejna najednom zadrhta celim telom. Um joj beše ustreptao; čula je samo glas te žene u ušima, kao urlik iz daljine. „Po- kupićete svoje stvari sa stola, a kada ih vratite gde im je mesto, zaboravićete sve što se ovde desilo, osim da sam došla misleći da ste moje prijateljice sa sela. Pogrešila sam, popila sam šolju čaja i otišla.“
Elejna zatrepta i zapita se zašto vezuje svoju torbicu natrag za pojas. I Ninaeva se mrštila vezujući sopstvenu kesu.
„Fina žena“, kaza Elejna, trljajući čelo. Osećala je da joj sleduje glavobolja. „Je li se predstavila? Ne sećam se.“
„Fina?“ Ninaeva podiže ruku i oštro povuče pletenice; začudila se, kao da nije vladala tim pokretom. „Ja... mislim da nije.“
„O čemu smo govorile pre nego što je ušla?“ Egeanin je baš tada izašla. Šta li ono beše?
„Sećam se šta sam htela da kažem.“ Ninaevin glas je očvrsnuo. „Moramo pronaći Crne sestre a da im ne privučemo pažnju, jer u suprotnom nećemo moći da ih sledimo do toga što je opasno po Randa, šta god bilo.“
„Znam“, strpljivo odgovori Elejna. Da li je to već rekla? Naravno da nije. „Pričale smo o tome...“
Egeanin zastade na lučnoj kapiji malenog dvorišta gostionice i pogleda ogrubela lica muškaraca koji su čekali, bosi i često goli do pojasa, među besposličarima na ovoj strani uzane ulice. Izgledali su kao da znaju da koriste sablje okačene o pojaseve i provučene kroz kaiševe, ali nijedno lice ne beše joj poznato. Ako je iko od njih bio na brodu Bejla Domona kada je otela i jedno i drugo i otplovila ka Falmeu, nije se sećala. Ponadala se da ako je ko i bio tamo, taj neće povezati ženu u haljini za jahanje sa ženom u oklopu koja im je zarobila brod.
