„Naravno. Neću se mešati u tajne poslove vaše Bele kule.“
„Izgleda da te silno zanimaju Aes Sedai“, reče Elejna. „Ne mogu da osetim tu sposobnost u tebi, ali možda možeš naučiti da usmeravaš.“
Egeanin umalo ne ispusti porcelansku šolju. „To... ne može da se nauči. Ja nisam... ne. Ne, ne želim to... da učim.“
Elejnu je rastužila njena rastresenost. Previše se ljudi i dalje bojalo svega u vezi s Jednom moći, čak i među onima koji se ne plaše Aes Sedai. „Šta želiš da znaš, Egeanin?“
Pre no što je žena stigla da odgovori, neko kucnu na vrata. Tom uđe zaogrnut bogatim smeđim plastom koji je počeo da nosi kada izlazi u grad. Svakako je privlačio manje pogleda nego u zabavljačkom odelu od zakrpa. Uistinu, učinio se kao prilično uzvišena prilika, s onom bujnom belom kosom, premda ju je mogao malo bolje očešljati. Elejna ga zamisli kao mlađeg, i postade joj jasnije šta je to njenu majku privuklo kod njega. To naravno ne znači i da mu je oprostila što je otišao. Nije htela da je vidi namrštenu, pa brzo izgladi izraz.
„Rečeno mi je da niste same“, kaza on, pogledujući nepoverljivo u Egeanin, na skoro isti način kao Džuilin; muškarci su uvek sumnjičavi prema svakome koga ne poznaju. „Ali pomislio sam da ćete želeti da čujete kako su Deca Svetla jutros opkolila Panarhovu palatu. Po ulicama se sve više priča o tome. Izgleda da će gospa Amatera sutra biti ustoličena kao panarh.“
„Tome“, umorno reče Ninaeva, „ako ta Amatera nije prerušena Lijandrin, ne zanima me ni da li će postati i panarh, i kralj, i Mudrost Dve Reke sve o istom trošku.“
„Zanimljivo je“, nastavi Tom šepajući prema stolu, „da kolaju glasine kako je Savet odbio da izabere Amateru. Odbio. Zašto je onda ustoličavaju? Tako čudne stvari moraju biti zabeležene, Ninaeva.“
Pokušao je da se spusti u stolicu, ali ona prošapta: „Razgovaramo o ličnim stvarima, Tome. Sigurna sam da će neko u trpezariji biti predusretljiviji.“ Otpila je čaj i pogledala ga preko šoljice; bilo je jasno da očekuje od njega da ode.
Nije ni seo, a već morade da se pridigne, porumenelih obraza; ipak, nije smesta otišao. „Bez obzira na to hoće li Savet promeniti odluku, verovatno će izbiti neredi. Na ulici još vlada uverenje da je Amatera odbijena. Ako zaista želite da izlazite, ne smete izlaziti same.“ Gledao je Ninaevu, ali Elejna se osećala skoro kao da joj je spustio ruku na rame. „Bejl Domon je zaglavljen u onom sobičku blizu dokova, pokušava da sredi svoje poslove u slučaju da beg bude neophodan, ali pristao je da nam obezbedi pedeset probranih ljudi, čvrstih momaka naviklih na tuče i spretnih s nožem i mačem.“
Ninaeva nešto zausti, ali Elejna je prekide. „Zahvalne smo, Tome, i tebi i gazda Domonu. Molim te, kaži mu da prihvatamo tu ljubaznu i velikodušnu ponudu.“ Susrela je Ninaevin sumorni pogled, pa značajno dodade: „Ne bih želela da budem oteta na ulici usred bela dana.“
„Ne“, potvrdi Tom, „to nikako ne želimo.“ Elejni se učinilo da je čula poluglasnu reč „dete“ na kraju, i ovog puta joj je zaista dotakao rame prstima, samo u prolazu. „Zapravo”, nastavio je, „ljudi već čekaju ispred, na ulici. Pokušavam da pronađem kočiju; one nosiljke su previše ranjive.“ Izgleda da je shvatio da je preterao: doveo je Domonove ljude bez njihovog pristanka, a da ne pominjemo priču o kočiji bez ikakvog pitanja, ali ispod tih namrštenih, čupavih obrva gledale su ih oči vuka sateranog u tesnac. „Lično bi mi bilo... veoma žao ako bi vam se nešto loše dogodilo. Kočija će biti tu čim pronađem konje. Ako ih igde uopšte ima.“
Ninaevi je, jasno su govorile njene razrogačene oči, malo nedostajalo da ga izgrdi tako strašno da nikad ne zaboravi, a i Elejna je bila raspoložena da doda nešto blaži prekor. Neznatno blaži; kome on to
Iskoristio je njihovo oklevanje za naklon kojim bi i kakva palata bila počašćena, pa nestade dok je još imao priliku.
Egeanin bejaše odložila šolju i gledala ih potpuno zbunjeno. Elejna je pretpostavila da se nisu ponele kao prave Aes Sedai, čim su pustile Toma da im se nameće. „Moram da idem“, reče žena, pa ustade i podiže štap naslonjen na zid.
„Ali nisi postavila svoja pitanja“, pobuni se Elejna. „Dugujemo ti barem odgovore na njih.“
„Drugi put“, reče Egeanin s časkom zakašnjenja. „Ako je dozvoljeno, doći ću još neki put. Moram da učim o vama. Niste ono što sam očekivala.“ Uverile su je da može doći kad god su one tu, pa pokušaše da je ubede da dovrši čaj i kolačiće, ali ona se nije dala pokolebati.
Isprativši je do vrata, Ninaeva se podboči. „Da otmu tebe? Ako si zaboravila, Elejna, oni muškarci su pokušali da otmu mene!“
„Da te onesposobe kako bi zarobili mene“, kaza Elejna. „Ako si zaboravila, ja sam kći naslednica Andora. Moja mati bi im dala čitavo bogatstvo samo da me vrate.“
„Možda“, sumnjičavo promrmlja Ninaeva. „Pa, barem nemaju veze s Lijandrin. Njena družina ne bi poslala čopor lupeža da pokušaju da nas strpaju u vreću. Zašto muškarci uvek rade stvari bez pitanja? Da li im dlake na grudima crpe mozak dok rastu?“
