Možda Egeanin nije oklevala, ali bila je napeta. Elejna joj je to pročitala u očima dok su se prodevale kroz masu naroda. „Primetila si, zar ne?“, upitala je. Žena umalo posrnu, što je Elejni bila dovoljna potvrda, pa žurno dodade: „Nećemo te povrediti, pritekla si nam u pomoć.“ Opet je morala da ispljune veo. Ninaeva kao da nije imala tih nevolja. „Ne mršti se na mene, Ninaeva. Videla je šta sam učinila.“
„Znam“, procedi Ninaeva. „I bilo je to ispravno. Ali nismo ušuškani u dvor tvoje majke, ni bezbedni od skrivenih prisluškivača.“ Pokazala je na svetinu što ih okružuje. Gledajući njihove štapove, većina im se uklanjala s puta. Oslovila je Egeanin: „Veliki deo glasina koje si možda čula su laž. Malo je istinito. Ne treba da nas se plašiš, ali razumećeš da ima stvari o kojima ovde ne možemo da pričamo.“
„Da vas se plašim?“, trže se Egeanin. „Nisam ni pomislila da bi trebalo. Neću progovarati dok ne poželite da pričamo.“ Održala je reč; ćutke su prošle kroz žamor gomile, celim putem natrag preko poluostrva, do
Šačica ljudi i žena sedela je u trpezariji i grlila čaše vina i piva, uprkos tome što je bilo rano. Ženi sa udaraljkama i dulčimerom pridružio se neki mršav čovek s flautom, čiji je tanani zvuk pristajao njegovom struku. Džuilin je za stolom pokraj vrata pušio svoju zdepastu lulu. Kada su odlazile, on se još ne beše vratio sa svog noćnog pohoda. Elejna se obradova što prvi put na njemu nema ni modrice ni rasekotine; ono što je nazivao podzemljem Tančika očito je bilo još grublje od vidljivog lica grada. Jedini ustupak tančikanskom odevanju učinio je zamenivši svoj pleteni šešir jednom od onih kupastih, tamnih filcanih kapa, koju je nosio nakrivo na glavi.
Đipio je iz stolice, strgao kapu, i ne videvši da nisu same rekao: „Pronašao sam ih!“ Potom sumnjičavo pogleda Egeanin i napravi mali naklon; klimnula je glavom i uzvratila podjednakom uzdržanošću.
„Pronašao si ih?“, uskliknu Ninaeva. „Jesi li siguran? Govori, čoveče. Da nisi progutao jezik?“ Toliko o njenim upozorenjima o pričanju pred drugima.
„Trebalo je da kažem, pronašao sam gde borave.“ Nije više gledao Egeanin, ali je pažljivo birao reči. „Pratio sam ženu s belim pramenom do kuće gde je odsela s drugima, međutim one retko izlaze. Ljudi iz tog naselja drže ih za bogate izbeglice iz sela. Iza njih nije ostalo mnogo, osim nešto hrane u ostavi – čak su i sluge nestale – ali kad sve saberem, čini mi se da su otišle juče po podne, ili uveče. Rekao bih da se ne boje noći u Tančiku.“
Ninaeva svom snagom steže tanke pletenice u šaci. „Ulazio si tamo?“, upita vrlo smirenim glasom. Elejni se učinilo da će se svakog časa mašiti za štap.
Džuilin je imao sličan osećaj. Pogledao je prema štapu, pa reče: „Dobro znaš da se ne kockam s njima. Prazna kuća to odaje izgledom, pojavom, koliko god velika bila. Ne možeš loviti lopove tako dugo kao ja ako ne naučiš da posmatraš okolinu na njihov način.“
„A šta da si upao u klopku?“, gotovo prosikta Ninaeva. „Da li tvoj veličanstveni talenat
„Odaji uvelih cvetova“, blago je ispravi Elejna, a Ninaeva je prostreli očima. Džuilinove vesti su je razdražile.
On se duboko pokloni, raširenih ruku. „Kako zapovedate, gazdarice al'Mera, tako ću svim srcem služiti“, suvo reče, pa opet nakrivo nabaci kapu na glavu i ode, ne krijući uvređenost. Mora da je neprijatno primati naređenja od nekoga s kim si pokušavao da očijukaš.
„Glupak!“, zareža Ninaeva. „Trebalo je obojicu da ostavimo na pristaništu u Tiru.“
„Je li on vaš sluga?“, polako upita Egeanin.
„Da“, prasnu Ninaeva, a Elejna u istom času reče: „Ne.“ Zgledaše se, Ninaeva se i dalje mrgodila.
„Možda i jeste, na neki način“, uzdahnu Elejna u isti mah kad Ninaeva promrmlja: „Valjda i nije, kad porazmislim.“
„Da... jasno mi je“, zaključi Egeanin.
