Rendra se probijala između stolova, smešeći se iza vela onim svojim usnama poput pupoljka ruže. Elejni ne beše prijatno što ona toliko liči na Lijandrin. „Ah. Tako ste lepe danas. Vaše haljine, divne su. Prekrasne.“ Kao da nisu zajedno birale tkaninu i kroj. Njeno odelo bilo je crveno kao u krparke, svakako neprikladno za javnost. „Ali opet ste bile luckaste, zar ne? Zato dobri Džuilin ide onako namršteno. Ne morate toliko da ga morite.“ Krupne mrke oči joj zaiskriše, i postade jasno da je Džuilin pronašao nekog s kim će očijukati. „Hodite. Popićete čaj na svežem i skrivenom mestu, a ako ponovo budete morale napolje, dozvolićete mi da obezbedim nosače i čuvare, zar ne? Lepa Elejna ne bi izgubila toliko kesa da je imao ko da vas čuva. Ali nećemo sada o tome. Čaj vam je skoro zgotovljen. Hodite.“ Mora da je to veština koja se vežba, činilo se Elejni; moraš naučiti da pričaš a da ne jedeš svoj veo.
Odaja uvelih cvetova, smeštena u uzani hodnik uz trpezariju, beše mala prostorija bez prozora, s niskim stolom i izrezbarenim stolicama sa crvenim jastucima. Ninaeva i Elejna su ovde obedovale s Tomom ili Džuilinom, ili obojicom, pod uslovom da je Ninaeva raspoložena za njih. Zidovi od opeke, dovoljno debeli da onemoguće prisluškivanje, bili su okrečeni i verodostojno oslikani predelom šljivika, uz pravu kišu cvetova po kojima je soba dobila ime. Elejna gotovo strže veo i baci prozračnu krpicu na sto pre no što sede; čak ni Tarabonke nisu pokušavale da jedu ili piju noseći velove. Ninaeva je svoj jednostavno razvezala s jedne strane.
Rendra je, dok ih je posluživala, neumorno ćeretala; teme su skakale od nove švalje koja bi im mogla sašiti haljine po poslednjoj modi od najtanje moguće svile – predložila je i Egeanin da potraži tu ženu, a ravnodušan pogled koji je dobila umesto odgovora nije je prekinuo ni za tren – preko toga kako bi trebalo da slušaju Džuilina jer je grad preopasan za usamljene žene čak i danju, pa do mirišljavog sapuna što kosi daje najfiniji sjaj. Elejna se ponekad pitala kako ova žena drži tako uspešnu gostionicu kad očito razmišlja samo o kosi i haljinama. Svakako je bila uspešna; Elejna samo nije znala kako. Naravno, nosila je lepu odeću, samo ne previše
Egeanin je ćutke posmatrala Rendru dok i ona nije otišla. „Niste ono što sam očekivala“, reče potom, držeći čašu nekako čudno, na vrhovima prstiju. „Gostioničarka brblja o kojekakvim tricama kao da ste joj sestre, podjednako budalaste, a vi to dozvoljavate. Tamnoputi čovek – izgleda, nekakav sluga – ruga vam se. Onaj poslužitelj bulji sa otvorenom žudnjom u očima, a vi mu to dozvoljavate. Vi ste... Aes Sedai, zar ne?“ I ne čekajući odgovor, njene oštre plave oči pređoše na Elejnu. „A ti si... plemenitog roda. Ninaeva je pomenula dvor tvoje majke.“
„Takve pojedinosti ne znače mnogo u Beloj kuli“, ogorčeno joj reče Elejna, hitro brišući mrve kolača s brade. Bio je to jako začinjen kolač; skoro neprijatno. „I kraljica bi, da ode tamo da uči, morala da riba podove kao i svaka druga polaznica, i da skače na svaki njihov mig.“
Egeanin polako klimnu glavom. „Dakle, tako vi vladate. Vladajući samim vladarima. Ima li i drugih... kraljica koje tako obučavate?“
„Koliko znam, nema“, nasmeja se Elejna. „Ipak, u našem Andoru tradicija je da kćeri naslednice tamo odlaze. Ide i veći broj plemkinja, ali one to obično ne žele i većina napušta obuku jer ne može ni da oseti Istinski izvor. To je bio samo primer.“
„Ti si takođe... plemkinja?“, upita Egeanin, a Ninaeva frknu.
„Majka mi je bila seoska domaćica, a otac čobanin koji je uzgajao i duvan. Malo ko u mom kraju može da preživi bez vune i duvana za prodaju. Šta je s tvojim roditeljima, Egeanin?“
„Otac mi je bio vojnik, a mati... zapovednica na brodu.“ Otpila je nezaslađen čaj, pa ih odmeri pogledom. Najzad progovori: „Vi nekoga tražite. Žene koje je tamnoputi čovek pominjao. Ja pomalo trgujem znanjem, između ostalog. Imam izvore koji me obaveštavaju. Možda mogu da pomognem. Ne bih vam naplaćivala, osim da mi još govorite o Aes Sedai.“
„Već si nam previše pomogla“, žurno odgovori Elejna, setivši se da je Ninaeva skoro sve rekla Bejlu Doraonu. „Hvala ti, ali ne možemo prihvatiti ništa više.“ Objasniti ovoj ženi šta je Crni ađah i uplesti je u to a da toga nije ni svesna bilo je nedopustivo. „Zaista ne možemo.“
Ninaeva zastade poluotvorenih usta i ošinu je ljutitim pogledom. „Baš zaustih to da kažem“, hladnokrvno reče, pa nastavi malo veselije: „Zahvalnost nam svakako nalaže da odgovorimo na pitanja, Egeanin, koliko god možemo.“ Svakako je htela reći da postoji mnoštvo pitanja na koja ne znaju odgovor, ali Egeanin je to shvatila drugačije.
