Dolazak Senke полностью

Elaida se osmehnu, samo usnama. „Dvorana se sastala pre manje od sat vremena – dovoljno Sestara da zadovolji naše zakone – i prema jednoglasnoj odluci, kao što je neophodno, više nisi Amirlin. Svršeno je, i tu smo da to sprovedemo u delo.“

Sijuan oseti trnce u želucu, i začu slabašan krik u glavi. Šta one znaju? Svetlosti, koliko znaju? Glupačo! Slepa, glupa ženo! Ipak, izraz joj ostade nepromenjen. Ovo nije bio prvi put da je morala da se izvlači iz tesnaca. Imala je petnaest godina i ništa osim malenog noža kada su je četiri tupooka lupeža opijena jeftinim vinom odvukla u neku tamnu uličicu; to je bilo teže od ovoga. Tako je govorila sama sebi.

„Dovoljno da zadovolji zakone?“, naruga se ona. „Jedva si okupila dovoljno sestara, i to među svojim prijateljicama i onima koje možeš da obrlatiš ili zaplašiš.“ Grlo joj se sušilo od same pomisli da je Elaida ubedila čak i ovako mali broj predstavnica, ali nije to nameravala da pokaže. „Kada se sastane cela Dvorana, sa svim predstavnicama, otkrićeš koliko si grešila. Prekasno je! Kula ne pamti nijednu pobunu; kroz hiljadu godina tvoja će sudba polaznicama biti pouka o tome šta biva s pobunjenicama.“ Tragovi sumnje počeše da se prevlače preko nekih lica; izgleda da Elaida ne vlada svojim zaverenicama onako kako je mislila. „Vreme je da prekinete da ljuljate brod, i da tražite spas. Čak i tvoje uvrede mogu biti oproštene, Elaida.“

Elaida je hladno i smireno čekala da završi. Tada svom snagom ošamari Sijuan; ova se zatetura, a pogled joj se zamuti od razigranih srebrno-crnih pahuljica.

„Gotovo je s tobom“, kaza Elaida. „Zar si mislila da ću – da ćemo – dozvoliti da uništiš Kulu? Vodite je!“

Dve Crvene je poguraše. Sijuan posrnu i jedva ostade na nogama. Besno ih je pogledala, ali pošla je kuda su je vodile. Koga je trebalo da obavesti? Kakve god optužbe bile iznete, s vremenom će uspeti da ih opovrgne. Čak i optužbe u vezi s Random; ne mogu da joj prikače više od glasina, a predugo je igrala Veliku igru da bi joj glasine naškodile. Osim ako nisu dograbile Min; Min bi mogla preobući glasine u istinu. Škrgutala je zubima. Spaljena da mi je duša, sve će mi ove biti mamac za pecanje!

U predsoblju je ponovo posrnula, ali ovog puta niko je nije gurao. Polusvesno se nadala da Leana nije bila na svom mestu, ali čuvar beše u istom stanju kao i Sijuan; otvarala je usta zapušena Vazduhom u nemom gnevu, čvrsto vezanih ruku. Sigurno je osetila kad su sputale Leanu, ali nije shvatila; usmeravanje se u Kuli uvek osećalo.

Ali nije izgubila korak videvši Leanu, već visokog, vitkog, sedokosog čoveka prostrtog na podu, s nožem zabodenim u leđa. Alrik joj je bio Zaštitnik skoro dvadeset godina, i nikada se nije žalio što kao Amirlinin Zaštitnik predugo ostaje u Kuli, da bi povremeno bio odvajan od nje stotinama liga; a to se nijednom Gaidinu nije dopadalo.

Pročistila je grlo, ali glas joj ipak beše hrapav: „Usoliću ti kožu i osušiti je na suncu zbog ovoga, Elaida, kunem se!“

„Razmišljaj o sopstvenoj koži, Sijuan“, odvrati Elaida, prilazeći da joj pogleda u oči. „Mnogo šta još nije otkriveno. Znam to. I reći ćeš mi sve do poslednje mrvice. Sve – do – poslednje – mrvice.“ Iznenadna ćutnja bila je strasnija nego svi njeni grubi pogledi. „Obećavam ti to, Sijuan. Vodite je dole!“

Oko podneva, Min prođe kroz Severnu kapiju noseći zamotuljke plave svile, spremna da se osmehne i detinjasto zavrcka zelenom haljinom pred stražarima s Plamenom Tar Valona na grudima kao što i dolikuje Elmindredi. Zapravo, već je počela da vijori skutom kad primeti da stražara nema. Teška, gvožđem okovana vrata stražarnice u obliku zvezde bila su otvorena i unutra kao da nikog nije bilo. Nemoguće. Nijedna kapija pred Kulom nikada nije ostala bez čuvara. Na pola puta ka ogromnom, koštanobelom stubu same Kule, primetila je tračak dima iznad drveća. Činilo se da dopire iz blizine prostorija gde prebivaju mladi učenici Zaštitnika. Možda zbog požara stražari nisu na mestu.

I dalje uznemirena, pošla je niz nepopločanu stazu, pošumljenim delom poseda oko Kule. Stezala je zamotuljke svile. Nije joj bila potrebna nova haljina, ali Laras joj beše dala kesu srebra da je utroši baš na tu tkaninu koju je videla; tvrdila je da će ta boja lepo istaći „Elmindredin“ ten. Larasina dobra volja bila je važnija od njenog mišljenja o isticanju tena.

Začula je zveket mačeva. Mora da su Zaštitnici primorali učenike da vežbaju napornije nego inače.

Sve ju je to ljutilo. Laras i njeni saveti o lepoti. Gavin sa svojim šalama, Galadova stalna laskanja bez ikakve svesti o tome šta njegovo lice i osmeh čine ženskom srcu. Zar je to Rand želeo? Da Ii bi je zaista pogledao ako bi nosila haljine i smeškala mu se kao pritupo detence?