Dolazak Senke полностью

Nema prava da očekuje tako nešto, rasrđeno je razmišljala. Za sve je on kriv. Da nije njega, ne bi ona ovde nosila budalastu odeću i maloumni osmeh. Nosim kaput i pantalone, i to je to! Možda ću povremeno obući i suknju – možda! – ali ne da bi me neki muškarac gledao! Kladim se da baš sada bulji u neku Tairenku polugolih grudi. Mogu i ja da obučem takvu haljinu. Da vidimo šta će reći kada me vidi u ovoj plavoj svili. Biće otvorena sve do... Ma o čemu ona to razmišlja? Muškarac joj je oduzeo razum! Amirlin Tron je drži besposlenu, a Rand al'Tor joj mrači razum! Spaljen da je! Spaljen da je što mi ovo radi!

Iz daljine je ponovo dopro udar mačeva, a dalje niz put, iza drveća izbi gomila mladića naoružanih kopljima i golim sečivima, na čelu sa Gavinom, i ona zastade. Prepoznala je i druge učenike Zaštitnika. Odnegde oko Kule dopre vika, urlanje besnih ljudi.

„Gavine! Šta se događa?“

Na zvuk njenog glasa on se okrenu. Plave oči mu se ispuniše brigom i strahom, a lice mu otvrdnu da im se ne bi predalo. „Min. Šta to radiš? Bezi iz dvorišta, Min. Nije bezbedno.“ Šačica mladića otrčala je dalje, ali : većina ga je nestrpljivo čekala. Izgleda da je dobar deo zaštitničkih učenika bio među njima.

„Reci mi šta se događa, Gavine!“

„Amirlin je jutros svrgnuta. Odlazi, Min!“

Svileni zamotuljci joj ispadoše iz ruku. „Svrgnuta? Ne može biti! Kako? Zašto? Za ime Svetlosti, zašto?“

„Gavine!“, dozivao je jedan od mladića, a ostali mu se pridružiše dižući oružje. „Gavin! Beli Vepar! Gavin!“ „Nemam vremena“, užurbano joj reče on. „Bitka posvuda besni. Kažu da Hamar pokušava da oslobodi Sijuan Sanče. Moram u Kulu, Min. Molim te, odlazi!“

Okrenuo se i potrčao ka Kuli. Ostali su ga sledili, naoružani do zuba. Neki su i dalje bodrili: „Gavin! Beli Vepar! Gavin! Napred, Omladinci!“

Min je zurila za njima. „Nisi mi rekao na čijoj si strani, Gavine“, prošaptala je.

Sad kada je obratila pažnju, zvuke bitke čula je jače i jasnije, a vika i urlikanje i udar čelika o čelik kao da su dopirali sa svih strana. Ježila se od te buke i kolena su joj drhtala; ovo ne može biti istina, ne na ovom mestu. Gavin je bio u pravu. Bilo bi znatno bezbednije, znatno pametnije da se smesta udalji od Kule. Samo što nije mogla da zna kada će joj, i da li će joj uopšte biti dozvoljeno da se vrati, a nije znala šta bi to vredno mogla učiniti spolja.

„Kakve koristi od mene može biti unutra?“, ratoborno se upitala.

Ipak nije pošla natrag ka kapiji. Ostavila je svilu na zemlji i potrčala ka drveću, da pronađe neko skrovito mesto. Teško da bi iko želeo da nabode „Elmindredu“ na ražanj kao kakvu gusku – zadrhtala je, koreći sebe što tako razmišlja – ali od nepromišljenosti nije mogla imati koristi. Pre ili kasnije, bitka će morati da zamre, a do tada će odlučiti šta joj je dalje činiti.

Sijuan otvori oči u neprozirnoj tami ćelije, pomeri se, pa se zgrči i najzad umiri. Je li napolju svanulo? Ispitivanje je dugo trajalo. Pokušala je da zaboravi bol uživajući u tome što i dalje diše. Međutim, ležala je na grubom kamenu koji joj je pozleđivao podlive i modrice na leđima. Znoj joj je pekao povrede – osećala je zgusnut bol sve od kolena do ramena – a pored toga, drhtala je od hladnog vazduha. Mogli su mi barem ostaviti podsuknju. Vazduh se osećao na prastaru prašinu i suvu buđ, na starost. Jedna od dubljih ćelija. Ovde niko nije zatvaran još od vremena Artura Hokvinga. Još od Bonvina.

Namrštila se na mrak; nije mogla da zaboravi. Stegla je zube i uspravila se u sedeći položaj na kamenom pođu. Potražila je prstima zid da bi se naslonila. Kamen joj je hladio leđa. Male stvari, podsećala se. Misli o malim stvarima. Toplo. Hladno. Pitam se kada će mi doneti vodu. Ako uopšte donesu.

Morala je da posegne za prstenom Velike zmije. Nije ga više bilo na njenom prstu. Nije ga ni očekivala; kao da se sećala trena kada su ga otrgle. Posle nekog vremena sve je postalo zamućeno. Blagosloveno zamućeno. Ali sećala se da im je na kraju sve rekla. Skoro sve. Ponos što je tu i tamo sakrila poneku sitnicu. U prekidima između vriskova kojima je usrdno odgovarala, samo da prestanu, bar na tren, samo da... Obgrlila se rukama ne bi li prestala da drhti; nije joj pošlo za rukom. Ostaću mirna. Nisam mrtva. Moram to upamtiti iznad svega ostalog. Nisam mrtva.

„Majko?“ U tami se začuo Leanin drhtav glas. „Jesi li budna, majko?“