„Budna sam“, uzdahnu Sijuan. Nadala se da su pustili Leanu, da su je prognali iz grada. Probode je griža savesti što joj njeno prisustvo u ćeliji pruža izvesno olakšanje. „Žao mi je što sam te uplela u ovo, kće...“ Ne, sada nije imala pravo da je tako naziva. „Žao mi je, Leana.“
Tišina potraja malo duže. „Jesi li... dobro, majko?“
„Sijuan, Leana. Samo Sijuan.“ U inat je pokušala da prigrli saidar. Nije bilo ničega. Ničega za nju. Unutra, samo praznina. Nikada više. Beše joj to svrha celom životu, a sada je lutala bez kormilara po moru mračnijem od ove ćelije. Obrisala je suzu sa obraza, ljuta što joj je dopustila da se prolije. „Nisam više Amirlin Tron, Leana.“ Deo besa uvukao joj se u glas. „Pretpostavljam da će Elaida biti uzdignuta na moje mesto. Ako već nije. Kunem se, jednog dana ću hraniti sabljarke tom ženom!“
Leana u odgovor samo uzdahnu, duboko i očajnički.
Trenje ključa u zarđaloj gvozdenoj ključaonici podiže Sijuaninu glavu; niko se nije setio da podmaže zarđale delove kada su ih ubacili ovamo, i brava se sada nije okretala. S mukom se pridigla na noge. „Ustaj, Leana. Ustaj.“ Tren potom, čula ju je kako pristaje, uz gunđanje i tiho ječanje.
Nešto glasnije, Leana upita: „Šta nam to vredi?“
„Barem neće videti da ležimo i plačemo.“ Pokušala je da učvrsti glas. „Možemo da se borimo, Leana. Dok smo god žive, možemo da se borimo.“
Na silu ispraznivši um, ona steže pesnice i pokuša da ukopa nožne prste u hrapavi kameni pod. Volela bi da joj glas nije tako nalikovao jecaju.
Min odloži zavežljaje na pod i zabaci plašt kako bi obema rukama uhvatila ključ. Duplo duži od njene šake, ključ beše zarđao koliko i brava, baš kao i ostali ključevi na velikom gvozdenom prstenu. Vazduh je bio hladan i vlažan kao da leto ne seže ovako duboko.
„Požuri, dete“, promrmlja Laras pridržavajući joj svetiljku i motreći na obe strane mračnog kamenog hodnika. Beše teško poverovati da je ta žena, sa svim svojim podvaljcima, ikada bila lepotica, ali Min ju je sada svakako smatrala lepom.
Odmahivala je glavom dok se borila s ključem. Srela je Laras dok se šunjala prema svojim odajama, da uzme običnu sivu haljinu za jahanje u koju je sada obučena i još ponešto. Zapravo, otkrila je da ogromna žena traži nju, obuzeta skoro bezumnom brigom za „Elmindredu“; glasno se čudila Mininoj sreći, i predlagala je da je zaključa u sobu dok nevolje ne prođu, da bi tako i ostalo. Ne beše joj jasno kako je Laras uspela da je primora da otkrije svoje namere, i nije mogla da se pribere otkad joj je žena preko volje rekla da će joj pomoći.
Uistinu, bila je zahvalna Laras za još ponešto. Sama teško da bi spremila sve što je bilo potrebno, ili čak i pronašla neke stvari, svakako ne ovako brzo. Osim toga... osim toga, kada je naišla na Laras već je grdila samu sebe što je tolika budala da i pomišlja na ovo, kako bi trebalo da, kad već ima priliku, jaše ka Tiru, dok neko ne odluči da doda njenu glavu onima što krase ulaz u Kulu. Da je pobegla, činilo joj se da nikada ne bi uspela da zaboravi. Već zbog toga se nije ni najmanje bunila što je Laras dodala dve-tri lepe haljine onima koje je sama već spakovala. Ruževi i puderi bi već mogli da se „izgube“ negde uz put.
Svetiljka obasja dve žene prekrivene ničim do tamnim modricama i crvenim podlivima, koje su zaklanjale oči od iznenadne svedosti. Ipak, za trenutak, Min pomisli da to nisu one koje traže. Jedna beše visoka, bakarne kože, a druga niža, snažnija, svetlije puti. Lica su ličila na njihova – ne sasvim – i behu netaknuta onim što im je učinjeno, tako da se uverila. Ipak, bezvremenost Aes Sedai kao da se otopila; bez oklevanja bi procenila ove žene kao najviše šest, sedam godina starije od sebe, nimalo nalik Aes Sedai. Lice joj se užari od sramote pri toj pomisli. Oko njih nije bilo ni prizora ni oreola; uvek je videla prizore i oreole oko Aes Sedai.
„Gde...?“, začudi se jedna od njih, pa zastade da pročisti grlo. „Kako si našla te ključeve?“ Bio je to glas Sijuan Sanče.
„To je ona“, u neverici reče Laras. Munula je Min debelim prstom. „Požuri, dete! Prestara sam ja i prespora za pustolovine!“
