„Ne znam. Nije ostalo ni mnogo Zelenih. Bar ne u Kuli. Ostali Ađasi su se razdvojili. Većina Crvenih je još ovde. Koliko znam, ko god da se usprotivio Elaidi, pobegao je ili je poginuo. Sijuan...“ Beše neobično oslovljavati je na taj način – Leana je ljutito gunđala sebi u bradu – ali zvati je majkom sada bi bila samo poruga. „Sijuan, optužbe iznesene protiv vas kažu da ste ti i Leana pomogle beg Mazrima Taima. Logan je pobegao za vreme borbe, pa su vas i za to optužile. Nisu vas baš imenovale Prijateljima Mraka – valjda je to previše nalik Crnom ađahu – ali nisu bile ni daleko. Mislim da su se potrudile da svi shvate “
„Ne žele čak ni da priznaju istinu“, prošapta Sijuan. „Da žele da učine upravo ono zbog čega su me oborile “
„Prijatelji Mraka?“, sluđeno je mrmljala Leana. „Nazvale su nas...?“
„Zašto da ne?“, uzdahnu Sijuan. „Na šta se ne bi usudile, kada su već učinile ovoliko?“
Ramena pogruženih pod plaštovima, pustile su da ih Min vodi kuda je naumila. Ona samo požele da im lica nisu tako beznadežna.
Što su bliže bile spoljašnjim vratima, lakše je disala. Sakrila je konje u jednom šumovitom delu poseda, blizu jedne od zapadnih kapija. Ostalo je pitanje koliko će im teško biti da izjašu, ali osetila bi se slobodno čim bi stigla do konja. Stražari na kapiji svakako neće zaustaviti tri žene koje odlaze. Neprestano se tešila time.
Pred njima se ukazaše vrata koja je tražila – vratanca u ravnom drvenom ramu, prolaz do jedne retko korišćene staze, baš naspram mesta gde se ovaj hodnik ukrštao sa širokim prolazom što opasuje čitavu unutrašnjost Kule – kad krajičkom oka ugleda Elaidu kako juri prema raskršću.
Min udari kolenima o pločani pod i zgrči se, oborene glave i lica skrivenog kukuljicom, dok joj je srce udaralo kao da će joj razneti rebra.
Elaida projuri i ne gledajući u Mininom pravcu; nosila je široku prugastu ešarpu Amirlin Tron na ramenima. Za njom je išla Alvijarin sa ešarpom Čuvara hronika, belom, po uzoru na njen Ađah. Alvijarin je sledilo petnaestak Aes Sedai, uglavnom Crvenih, premda je Min primetila i dva žuto obrubljena šala, jedan zeleni i jedan smeđi. Šest Zaštitnika nadgledalo je prolazak, s rukama na drškama mačeva, budnih očiju. Te oči su prešle preko tri žene što su klečale i otpisale ih.
Sve tri su klečale, shvatila je Min, a shvatila je i da očekuje da i Sijuan i Leana skoče i zgrabe Elaidu za vrat. Obe su podigle glave tek dovoljno da isprate povorku niz hodnik.
„Veoma je malo umirenih žena“, progovori Sijuan, kao sama sa sobom, „a nijedna od njih nije dugo poživela, ali priča se da je jedan od načina preživljavanja potraga za nečim za čim žudiš kao što si nekad žudela za usmeravanjem.“ Izgubljeni pogled nestao joj je iz očiju. „Prvo sam pomislila da želim da rasporim Elaidu i obesim je da se suši na suncu. Sada znam da mi ništa – ništa! – neće biti draže od dana kada ću toj krvopiji od žene reći da joj želim dug život dok svima pokazuje šta biva sa onima koji me prozovu Prijateljem Mraka!“
„I Alvijarin“, stegnuto dodade Leana. „I Alvijarin!“
„Pobojala sam se da će me osetiti“, nastavi Sijuan, „ali sada nema ničega što bi osetile. To je, izgleda, prednost umirenja.“ Leana ljutito trže glavu, a Sijuan nastavi: „Moramo koristiti sve prednosti koje nam se ukazu, i biti zahvalne što ih imamo.“ Ovo poslednje je zvučalo kao da pokušava da se uteši.
Poslednji Zaštitnik nestade iza udaljene krivine, i Min proguta knedlu. „Kasnije ćemo pričati o prednostima“, reče hripavo, pa zastade da ponovo proguta. „Hajdemo sad do konja. Ovo je valjda bilo najgore do sada.“
Zaista, kad istrčaše iz Kule u podnevno sunce, delovalo je kao da je najgore stvarno prošlo. Jedini znak nevolje bio je dimni stub uperen u potpuno vedro nebo istočno od Kule. Videle su grupe muškaraca u daljini, ali niko nije pridavao pažnju trima ženama dok su žurile pored biblioteke izvajane u obliku džinovskih talasa zamrznutih u kamen. Skrivena stazica je vodila dublje i zapadnije u krug Kule, do šume hrastova i zimzelenog drveća, kao preuzete iz divljine. Minin korak živnu kada je otkrila da su tri osedlana grla još uvek tamo gde su ih ona i Laras ostavile, na malom proplanku okruženom kožolistima i papirkorama. Sijuan smesta priđe jednoj snažnoj, kudravoj kobili, dve šake nižoj od ostalih. „Prikladna životinja za moje trenutno stanje. Izgleda mi i mirnije od drugih; nikad nisam bila dobra jahačica.“ Pomilovala je kobilu po gubici, a kobila joj on jusi dlan. „Kako joj je ime, Min? Znaš li?“
„Bela. Pripada...“
