Ako se izuzme to što nigde nije bilo nijednog ogledala, nije bilo nikakvih tragova sinoćnjeg užasa. Doduše, videle su se svetlije površine na zidovima gde su ogledala ranije bila. Ali soba je svejedno bila veoma neuredna. Svuda su bile razbacane knjige – neke od njih otvorene, kao da su ostavljene usred čitanja – a krevet razmešten. Grimizne zavese bile su razgrnute na svim prozorima, koji su gledali na zapad, ka reci što je bila žila kucavica Tira, a Kalandor se kao uglačani kristal presijavao na odvratno kitnjastom ogromnom pozlaćenom stalku. Egvena pomisli kako je taj stalak nešto najružnije što je u životu videla, a onda ugleda srebrne vukove kako iznad kamina napadaju zlatnog jelena. U poređenju s ostatkom Kamena, ta odaja bila je za divno čudo prilično sveža, zahvaljujući blagom povetarcu s reke.
Rand je, samo u pantalonama i košulji, sedeo izvaljen u jednoj stolici, noge prebačene preko naslona za ruke. Jedna knjiga kožnih korica beše mu oslonjena na koleno. Na zvuk njihovih koraka on oštro zaklopi knjigu i baci je među ostale na šarenom ćilimu. Pošto to učini, smesta skoči na noge, spreman za borbu. Ali lice mu se razvedri kada vide da su to one.
Prvi put otkad je u Kamenu, Egvena pogleda da li se Rand promenio i vide da jeste.
Koliko je meseci prošlo otkada ga je čestito pogledala? Dovoljno da mu lice postane odlučnije, a otvorenost koja ga je nekada krasila izbledi.
I kretao se drugačije. Pomalo kao Lan, pomalo kao Aijel. Sa svojom visinom, tamnoriđom kosom i očima koje su čas bile plave čas sive, u zavisnosti od svetla, veoma je ličio na nekog Aijela. Štaviše, toliko da je njoj bilo neugodno. Ali, da li se u sebi promenio?
„Mislio sam da ste... neko drugi“, promumla i posramljeno ih pogleda. E, to je bio Rand koga je znala. Čak je i crveneo kada bi pogledao nju ili Elejnu. „Neki... ljudi tražili su od mene stvari koje ne mogu da dam. Stvari koje neću da dam.“ Lice mu odjednom posta iznenađujuće sumnjičavo, a glas oštriji. „A šta vi hoćete? Je li vas Moiraina poslala? Treba li da me ubeđujete da radim kako ona kaže?“
„Ne budi gusan“, oštro odvrati Egvena, pre no što stiže da razmisli o svojim recima. „Ne želim da otpočneš rat.“
Elejna molećivo dodade: „Došle smo... da ti pomognemo, ako možemo.“ To je zaista bio jedan od razloga za njihovu posetu. Za doručkom su rešile kako će najlakše biti da najpre to spomenu.
„Znate za njene namere..- poče on grubo, a onda odjednom skrete tok razgovora. „Da mi pomognete? Kako? To i Moiraina kaže.“
Egvena strogo i prekorno prekrsti ruke ispod grudi, čvrsto zgrabivši šal, baš kao što je Ninaeva imala običaj kad se obraćala Seoskom savetu s namerom da istera svoje, ma koliko oni bili tvrdoglavi. Sada je bilo prekasno da počnu iz početka. Jedino joj je preostalo da nastavi kako je počela. „Rekla sam ti da se ne praviš blesav, Rande al’Tore. Tairenci ti se možda klanjaju, ali ja dobro pamtim kada te je Ninaeva išibala po turu jer si dopustio Metu da te nagovori da ukradete onu teglu jabukovače.“ Elejnino lice beše bezizražajno. Pa čak i previše. Egveni beše očigledno koliko želi da prasne u smeh.
Ali Rand, naravno, to nije primetio. Muškarci nikada nisu primećivali takve stvari. On se isceri Egveni, i sam veoma blizu da prasne u smeh. „Tek što smo napunili trinaest godina. Pronašla nas je zaspale iza konjušnice tvoga oca. Toliko nas je bolela glava da nismo ni osetili njenu šibu.“ Egvena nije baš tako pamtila. „Nimalo nalik onome kad si je gađala činijom u glavu. Sećaš se? Nalila te je čajem od pseće trave jer si se čitave nedelje durila. A ti si je, čim si probala čaj, gađala njenom najboljom činijom. Svetlosti, kako si samo cičala! Kad to ono beše? Biće dve godine ovog...“
„Nismo došle da pričamo o starim vremenima“, kaza Egvena i besno namesti šal. Bio je od veoma tanke vune, ali ipak pretopao. Rand je zaista imao naviku da pamti najnezgodnije stvari.
On se isceri kao da zna o čemu razmišlja, i nastavi bolje raspoložen: „Kažete da ste došle da mi pomognete. Čime? Pretpostavljam da ne znate kako da nateram visokog lorda da se drži svoje reči kada mu ne stojim nad glavom. Ili kako da sprečim neželjene snove? Svakako bi mi koristila pomoć s...“ A onda, munjevito ih pogledavši, opet promeni temu. „A šta sa Starim jezikom? Jeste li naučile nešto od njega u Beloj kuli?“ I ne čekajući na odgovor, on poče da pretura po knjigama razbacanim po ćilimu. Bilo ih je i na stolicama i zgužvanim čaršavima na krevetu. „Negde...
ovde... imam... jedan primerak...“
„Rande“, Egvena diže glas. „Rande, ja ne umem da čitam Stari jezik.“
A onda brzo pogleda Elejnu, upozoravajući je da ćuti, čak i ako zna. Nisu došle da mu prevode Zmajska Proročanstva. Safiri u Elejninoj kosi zanjihaše se kad ona klimnu glavom. „Morale smo da učimo druge stvari.“
