Blagi treptaj Egveninih očiju odade da je upravo tako nešto pomislila, ali Ninaeva kaza: „Rand nije jedini koji bi sledeće godine mogao biti mrtav, pa čak i sledećeg meseca. To važi i za nas. Vremena su se promenila, pa se i mi moramo promeniti. Ako samo sediš i maštaš o stvarima koje priželjkuješ, možda ih nikad nećeš dočekati.“
Behu to ledene reči, ali Elejna samo klimnu. Ipak
Sledećeg jutra zora još nije ni čestito granula, a Egvena se pojavila pred vratima Randovih odaja. Za njom je nevoljno išla Elejna. Kći naslednica bila je u bledoplavoj svilenoj haljini tairenskog kroja, dugih rukava i, posle kraće rasprave, nešto spuštenog izreza. Ogrlica od safira plavih kao jutarnje nebo, i još jedna safirna niska upletena u njene plamenozlatne kovrdže, isticale su plavetnilo njenih očiju. Iako je bilo veoma vrelo i vlažno, Egvena je bila ogrnuta velikim ali jednostavnim tamnocrvenim šalom. Avijenda im je pozajmila safire i šal. Za divno čudo, Aijelka je odnekud imala prilično lepu zalihu takvih stvari.
Iako je znala da će biti tu, Egvena se trže kada aijelski stražari jednim skladnim pokretom ustadoše na noge. Elejna tiho uzdahnu, ali smesta ih odmeri kraljevskim pogledom. Međutim, izgleda da to nikakvog uticaja nije imalo na muškarce preplanule od sunca. Njih šestorica bili su Še’en M’tal, Kameni psi. Delovali su opušteno za Aijele, što je značilo da motre svuda oko sebe, spremni da se okrenu u bilo kom pravcu.
Egvena pokusa da oponaša Elejnu – zaista je želela da ume da se drži kao kći naslednica – i obznani: „Ja... mi... došle smo da vidimo da li su se rane gospodara Zmaja zacelile.“
Njena rečenica bila je čista glupost, ako su išta znali o Lečenju, ali izgledi za to bili su mali. Malo je ljudi nešto znalo o tome, a Aijeli vrlo verovatno čak i manje no većina sveta. Prvobitno nije nameravala da im ičim pravda to što je tu – dovoljno je što su mislili da je ona Aes Sedai – ali kad su Aijeli odjednom skoro izronili iz crnog mermernog poda, to joj se učinilo kao veoma dobra zamisao. Naravno, ničim nisu pokušali da zaustave nju i Elejnu. Ali svi su bili tako visoki i kamenih lica. Bili su naoružani onim kratkim kopljima i rožanim lukovima i držali su se kao da je korišćenje tog oružja za njih prirodno i lako kao disanje. Suočena s napetim pogledima tih svetlih očiju, s lakoćom se setila priča o Aijelima u crno zabrađenim, koji su u Aijelskom ratu bez samilosti ili žaljenja pregazili svaku vojsku poslatu protiv njih, sve dok se nisu vratili u Pustaru pošto su se tri krvlju natopljena dana i noći borili pod zidinama samog Tar Valona sa savezom svih država. Skoro da je prigrlila saidar.
Gaul, predvodnik Kamenih pasa, klimnu i s trunčicom poštovanja pogleda nju i Elejnu. Bio je to muževan čovek, malo stariji od Ninaeve, očiju zelenih i bistrih kao drago kamenje i dugih trepavica, tako tamnih da se činilo kako su mu oči oivičene crnilom. „Moguće je da ga rane muče. Jutros je gadno raspoložen.“ Gaul se isceri – beše to samo brz blesak snežnobelih zuba – u znak razumevanja preke naravi ranjenika. „Već je oterao jednu družinu ovih visokih lordova, a jednog od njih je i lično izbacio. Kako se ono zvaše?“
„Torean“, odgovori jedan još viši Aijel. On je na kratkom zakrivljenom luku skoro opušteno držao napetu strelu. Sive oči na tren pogledaše dve žene, a onda se vratiše osmatranju stubova u predvorju.
„Torean“, saglasi se Gaul. „Mislio sam da će odleteti sve do onih lepih kipova...“ Pokaza kopljem ka prstenu Branitelja što su ukočeno stajali, „...ali omašio sam za tri koraka. To me je koštalo lepe tairenske zavese, sve u zlatom izvezenim jastrebovima. Pripala je Manginu.“ Onaj viši čovek nakratko se zadovoljno nasmeši.
Egvena trepnu kada zamisli Randa kako baca visokog lorda preko poda. On nikada nije bio nasilan; daleko od toga. Koliko li se promenio? Bila je prezauzeta sa Džoijom i Amiko, a on sa Moirainom i Lanom, ili visokim lordovima, tako da su samo u prolazu razmenili po nekoliko reči – o tome kako li je sada kod kuće, kako je ove godine prošao Bel Tin i kakva će biti Nedelja. Sve to veoma kratko. Koliko li se promenio?
„Moramo da ga vidimo“, kaza Elejna. Glas joj je pomalo podrhtavao.
Gaul se pokloni, oslonivši vrh jednog koplja na crni mermer. „Naravno, Aes Sedai.“
Egvena je s izvesnom strepnjom ušla u Randove odaje, a Elejnino lice jasno je govorilo koliko ju je truda stajalo tih nekoliko koraka.
