Dolazak Senke полностью

Od prve misli do dela protekao je samo trenutak. Uzdrmana i očajnički pokušavajući da to sakrije, ona smesta nastavi: „Snažan si koliko i ja. Znam da je tako. Mora biti. Pokušaj da osetiš, Rande. Šta osećaš?“ Svetlosti, šta to može da Izleći? Može li išta da Izleći tu ranu?

„Ništa ne osećam“, promrmlja on, premestivši se s noge na nogu. „Samo sam se naježio. A nije ni čudo. Verujem ti, Egvena, ali ne mogu a da se ne usplahirim kada neka žena usmerava u mojoj blizini. Žao mi je.“

Nije ni pokušala da mu objasni razliku između usmeravanja i prihvatanja Istinskog izvora. Bilo je toliko toga što on nije znao, čak i u poređenju s njenim slabašnim znanjem. Bio je slepac koji dodirom pokušava da nauči kako da tka, pri tom nemajući predstave kako boje izgledaju, šta su niti, pa ni na šta je nalik razboj.

Morala je iz petnih žila da se napregne da pusti saidar. Duboko u sebi došlo joj je da zaplače zbog toga. „Sada ne dodirujem Izvor, Rande.“ A onda mu priđe bliže i zagleda se u njega. „Da li se i dalje ježiš?“

„Ne, ali to je samo zato što si mi rekla.“ A onda odjednom trznu ramenima. „Vidiš? Počeo sam da razmišljam o tome, i ponovo sam se naježio.“

Egvena se pobednički nasmeši. Nije morala da se osvrne i pogleda Elejnu da bi se uverila u ono što je već osetila, u ono što su se prethodni dogovorile. „Ipak možeš da osetiš kada žena dodirne Izvor, Rande. Elejna upravo to radi.“ On pogleda kći naslednicu. „Nije bitno šta vidiš ili ne vidiš. Bitno je da osećaš. Toliko smo postigli. Hajde da vidimo šta još možemo da otkrijemo. Rande, prigrli Izvor. Prigrli saidin.“ Te reći izgovorila je promuklim glasom. I u vezi s time saglasila se sa Elejnom. Bio je to Rand, a ne neko čudovište iz priča, i složile su se da će to učiniti. Svejedno, zatražiti od muškarca... Bilo je pravo čudo što je uopšte mogla da izgovori te reči. „Vidiš li nešto?“ – upita Elejnu. „Ili osećaš?“

Rand ih je i dalje naizmenično gledao, a onda spuštao pogled i povremeno crveneo. Zašto li je toliko stidljiv? Netremice ga gledajući, kći naslednica odmahnu glavom. „Što se mene tiče, samo stoji tu. Jesi li sigurna da nešto radi?“

„On ume da bude tvrdoglav, ali nije budala. U svakom slučaju, uglavnom nije.“

„Pa, tvrdoglav, budala ili nešto treće, ja ništa ne osećam.“

Egvena se namršti na njega. „Rekao si da ćeš činiti što budemo zatražile od tebe, Rande. Činiš li? Ako si ti nešto osetio, onda bi to trebalo da važi i za mene, a ja ništa...“ A onda prigušeno ciknu. Nešto ju je uštinulo za zadnjicu. Randove usne se trznuše, očigledno u pokušaju da se ne razvuku u širok osmeh. „To“, kaza mu ona oštro, „nije bilo lepo.“

On pokuša da zadrži izraz nevinašca na licu, ali osmeh mu se izmače. „Rekla si kako hoćeš da nešto osetiš, pa sam pomislio...“ Egvena poskoči u mestu od njegovog iznenadnog urlika. Uhvativši se rukom za levu butinu, on poče bolno da skakuće ukrug. „Krv i pepeo, Egvena! Nije bilo potrebe da...“ A zatim stade da mrmlja nešto nerazgovetno. Egveni je bilo drago što ga ne razume.

Iskoristila je tu priliku da mahne šalom ne bi li se malo rashladila, i nasmešila se Elejni, koja joj je uzvratila osmeh. Sjaj oko kćeri naslednice lagano se izgubio. Obe se skoro zakikotaše dok su se krišom trljale. To će mu pokazati. Egvenina procena bila je stotinu prema jedan.

Ponovo se okrenuvši ka Randu, Egvena namesti svoj najstroži izraz lica. „Tako nešto bih očekivala od Meta. Mislila sam da si bar ti odrastao. Došle smo da ti pomognemo, ako možemo. Pokušaj da sarađuješ s nama. Učini nešto uz pomoć Moći, što nije detinjasto. Možda ćemo to moći da osetimo.“

Pogrbljeni Rand ih osinu pogledom. „Da nešto učinim“, progunđa. „Nisi imala prava da... šepaću čitav... Hoćeš da nešto uradim?“

Egvena i Elejna odjednom poleteše u vazduh. Razrogačeno se zgledaše dok su lebdele na korak iznad ćilima. Ništa ih nije držalo. Egvena nije mogla ni da vidi ni da oseti tokove. Ništa. A onda stisnu usne. Nije imao prava to da uradi. Nikakvog prava, i bilo je krajnje vreme da to shvati. I njega će zaustaviti štit načinjen od Duha, koji je Džoiju odsekao od Istinskog izvora. Aes Sedai su ga primenjivale na onim retkim muškarcima što su u stanju da usmeravaju.

Ona se otvori saidaru – i srce joj siđe u pete. Saidar je bio tu – osećala je njegovu toplinu i svetlost – ali između nje i Istinskog izvora pružalo se nešto, neko ništavilo, neko odsustvo koje joj je kao kameni zid branilo pristup Istinskom izvoru. Osetila se šupljom, sve dok je ne ispuni panika. Muškarac usmerava, a ona je zahvaćena time. Naravno, bio je to Rand, ali dok je tako bespomoćno visila u vazduhu, jedino je imala na umu da je to muškarac koji usmerava, ispunjen izopačenim saidinom. Pokušala je da vikne na njega, ali izgubila je glas.