On se s uzdahom ispravi. „Bila je to zaludna nada.“ Na tren se činilo kao da će još nešto reći, ali samo se zagleda u pod. Egvena se zapita kako mu samo polazi za rukom da izlazi na kraj s uobraženim visokim lordovima kada su ga ona i Elejna toliko izbacile iz ravnoteže.
„Došle smo da ti pomognemo sa usmeravanjem“, kaza mu. „Sa Moći.“ Ono što je Moiraina tvrdila trebalo bi da je istinito; žena nije u stanju da nauči muškarca kako da usmerava, ništa više no što bi mogla da ga nauči kako da rodi dete. Egvena nije bila sigurna u to. Jednom je osetila nešto izatkano saidinom. Bolje reći, ništa nije osetila. Nešto je zaprečilo njene tokove kao kamena brana vodu. Ali pošlo joj je za rukom da van Kule nauči isto koliko i u njoj. Valjda u svem tom znanju ima nečega što bi mogla njemu da prenese, neke pomoći koju bi mogla da mu pruži.
„Ako možemo“, dodade Elejna.
Lice mu ponovo postade sumnjičavo. Baš su joj smetale te njegove nagle promene raspoloženja. „Ja imam više izgleda da čitam Stari jezik no vi da... Jeste li sigurne da ovo nije Moirainino maslo? Da vas nije ona poslala? Misli da će me nekako izokola ubediti, je li? Da nije to neka zamršena spletka Aes Sedai, koju neću prepoznati sve dok se ne upetljam u nju?“ On natmureno zagunđa i pokupi tamnozeleni kaput s poda iza jedne stolice, pa ga žurno ogrnu. „Pristao sam da se jutros sretnem s još nekim visokim lordovima. Ako ih ne držim na oku, neprestano pronalaze načine da zaobiđu ono što želim. Ali, pre ili posle, naučiće se oni pameti. Sada ja vladam Tirom. Ja. Ponovorođeni Zmaj. Naučiću ja njih. A sada ćete morati da me izvinite.“
Egveni dođe da ga izmlati. On vlada Tirom? Pa, može biti i da vlada, ali ona se sećala dečaka s jagnjetom sakrivenim u kaputu, ponosnog kao petao jer mu je pošlo za rukom da ga odbrani od vuka. On je čobanin, a ne kralj. Ništa mu ne vredi što diže nos.
Taman se spremala da mu to i kaže, ali Elejna odlučno progovori. „Niko nas nije poslao. Niko. Došle smo jer... jer nam je stalo do tebe. Možda to neće vredeti, ali možeš da pokušaš. Ako je meni... ako je nama dovoljno stalo do tebe da se potrudimo, možeš i ti. Zar je to toliko nebitno da nam ne možeš udeliti sat vremena? Za tvoj život?“
On prestade da zakopčava kaput i tako se zagleda u kći naslednicu da je Egvena na trenutak pomislila kako je potpuno zaboravio na nju. Rand zadrhta i skrete pogled. Zatim pogleda Egvenu, premesti se s noge na nogu i namršti. „Pokušaću“, promrmlja. „Neće vredeti, ali hoću... Šta hoćete da radim ?“
Egvena duboko udahnu. Nije se nadala da će ga ovako lako ubediti. Oduvek je bio kao gromada zakopana u blato, kada nešto odluči. A to se prečesto dešavalo.
„Pogledaj me“, kaza i prigrli saidar. Pustila je da je Moć ispuni koliko je najviše moguće. Prihvatila je svaku kapljicu koju je mogla da primi. Bilo je to kao da je svetlost prožela svaku njenu česticu, kao da ju je sama Svetlost ispunila. Život buknu u njoj kao oganj. Nikada ranije nije toliko primila. Sa zaprepašćenjem shvati da ne drhti. Ta veličanstvena slast bila je skoro nepodnošljiva. Došlo joj je da uživa u njoj, da igra i peva, da jednostavno legne i prepusti se. Ali natera sebe da progovori: „Šta vidiš?
Šta osećaš? Pogledaj me, Rande!“
On lagano diže glavu. I dalje beše namršten. „Vidim tebe. Šta bi trebalo da vidim? Dodiruješ li Izvor? Egvena, Moiraina je stotinu puta usmeravala u mojoj blizini, a ja nijednom ništa nisam video. Izuzev onoga što je činila. To ne radi tako. Čak i ja znam toliko.“
„Ja sam snažnija od Moiraine“, odlučno mu odvrati ona. „Da ona pokuša da ovoliko povuče iz Izvora, tresla bi se na podu ili bila u nesvesti.“ Bila je to istina, mada nikada ranije nije toliko tačno odredila sposobnost te Aes Sedai.
Moć koja je kroz nju kolala snažnije od krvi zahtevala je da bude upotrebljena. Sa tolikom snagom mogla bi da učini stvari o kojima Moiraina nije ni sanjala. Ona rana na Randovom boku koju Moiraina nikad nije mogla u potpunosti da Izleči. Ona nije znala Lečenje – to je bilo daleko složenije od ičega što je ikada uradila – ali gledala je Ninaevu dok Leči. Možda će joj, sa toliko Moći u sebi, poći za rukom da vidi kako bi se to moglo Izlečiti. Naravno, ne da to uradi. Samo da vidi.
Ona pažljivo izatka kao vlas kose tanane niti Vazduha, Vode i Duha, Moći koje se koriste prilikom Lečenja, i dodirnu mu tu staru povredu. Jedan dodir bio je dovoljan da ustukne. Sva se tresla dok je raskidala svoje tkanje. Utroba joj se prevrtala, kao da će povratiti svaki obrok što je u životu pojela. Činilo se kao da je sva tama na ovom svetu počivala u Randovom boku. Sve svetsko zlo kao da je bilo u toj gnojavoj rani slabašno prekrivenoj nežnim ožiljkom. Takvo što upilo bi tokove Lečenja kao pesak kapi vode. Kako li je samo podnosio bol? Zašto ne jeca?
