Učini mu se kako iz sobe čuje razdraženi povik „budalo!“, ali nije imao vremena za Lanfear, niti za ono što bi mogla da uradi. Skoro da je izgubio glavu kada se okliznuo. Jedva mu je pošlo za rukom da svojim crvenozlatnim sečivom odbije Mirdraalov crni mač dok se borio da povrati ravnotežu, „Za Kamen! Kamen stoji!“ Morao je da održi Branitelje na okupu, ili da se sam suoči s Mirdraalom i dvadeset Troloka. „Kamen stoji!“
„Kamen stoji!“ – začu kako neko ponavlja njegov uzvik, pa zatim i neko drugi. „Kamen stoji!“
Glatko zmijsko kretanje Seni još više su naglašavale čelične ploče crnog oklopnog prsnika, koje su se preklapale kao zmijske krljušti. Ali čak ni poskok ne napada tako brzo. Rand je neko vreme morao iz petnih žila da se upinje ne bi li se odbranio od Mirdraalovog sečiva. Rane nanete tim crnim čelikom lako se zagnoje, i skoro da ih je jednako teško Izlečiti kao onu ranu što mu je na boku. Svaki put kad bi mračni čelik iskovan u Takandaru, pod padinama Šajol Gula, udario o crvenozlatno sečivo načinjeno od Moći, kao da bi munja sevnula u odaji – oštra plavičastobela svetlost od koje su bolele oči. „Umrećeš ovaj put“, zasikta Mirdraal glasom nalik na mrvljenje uvelog lišća. „Daću tvoje meso Trolocima, a tvoje žene uzeti za sebe.“
Rand se borio hladno i očajnički. Sen je umela da se služi mačem. A onda dođe trenutak kada je mogao da zada udarac pravo na mač, a ne da ga samo odbija. Uz šištanje kao kad led pada na rastopljeni čelik, crveno-zlatno sečivo raseče ono crno. Sledećim udarcem Rand odseče bezoku glavu s ramena. Ruke mu zadrhtaše od siline udarca koji je rasekao kose Iz prerezanog vrata pokulja mastiljasta krv. Ali stvor nije pao. Divlje vitlajući slomljenim mačem, bezglava prilika se teturala unaokolo i nasumice mahala prekinutim sečivom.
U trenu kad se Mirdraalova glava zakotrlja po podu, preostali Troloci sručiše se na zemlju, vrišteći, trzajući se i hvatajući se dlakavim šakama za glavu. U tome je počivala slabost Mirdraala i Troloka. Čak ni Mirdraali nisu verovali Trolocima, pa su se često vezivali sa njima, na neki način koji Rand nije razumeo. To je očigledno služilo da obezbedi troločku odanost, ali Troloci povezani sa Mirdraalom nikada nisu mogli da prežive njegovu smrt.
Branitelji što su i dalje bili na nogama, jedva dvadesetak njih, nisu čekali. Po dvojica ili trojica, probadali su svakog Troloka kopljima sve dok ne bi prestao da se trza. Neki od njih su oborili Mirdraala, ali on je i dalje divljački mahao slomljenim mačem, ma koliko ga probadali. Kako su troločki glasovi zamirali, tako se začulo stenjanje i jecanje ono malo preživelih ranjenika. Na podu je i dalje bilo više ljudi no Senkinog nakota. Crni mermer bio je klizav od krvi, skoro nevidljive naspram tamnog kamena.
„Ostavite ga“, reče Rand Braniteljima koji su pokušavali da dokrajče Mirdraala. „Već je mrtav. Seni samo ne žele da priznaju da su mrtve.“ To mu je Lan odavno rekao. I pre no što se ovo dogodilo Rand se uverio da je Zaštitnik u pravu. „Postarajte se za povređene.“
Ne skidajući pogled s obezglavljenog Mirdraala koji se i dalje trzao, grudnog koša prepunog razjapljenih rana, oni zadrhtaše i pomeriše se dalje od njega, mrmljajući o Vrebačima. Tako su u Tiru zvali Seni, i to u pričama koje se deci pričaju. Neki su počeli da među palim ljudima traže imali još ko živ, da vuku u stranu one što ne mogu da ustanu i da onima što mogu pomažu da se pridignu na noge. Premnogo ljudi ostavljeno je da leži tamo gde je palo. Jedina uteha koja se sada mogla ponuditi bili su zavoji načinjeni od okrvavljenih košulja samih ranjenika.
Tairenci sada nisu delovali lepo kao ranije. Oklopni prsnici više nisu blistali, već su bili izgrebani i ulubljeni; do maločas besprekorni crnozlatni kaputi i pantalone bili su poderani i umrljani krvlju. Neki su izgubili kalpake, a većina se umorno oslanjala na svoja koplja, kao da ih jedino to drži na nogama. Možda je tako i bilo. Teško su disali, a na licima im se jasno videla mešavina čistog užasa i slepe otupljenosti, koja zahvata ljude tokom bitke. Nesigurno su pogledavali u Randa – behu to kratki i prestravljeni pogledi – kao da je on lično dozvao te stvorove iz Pustoši.
„Obrišite ta koplja“, obrati im se on. „Ako Senina krv predugo ostane na čeliku, nagrišće ga kao kiselina.“ Većina ih polako krete da ga posluša, oklevajući da se posluži jedinom tkaninom koja im je bila dostupna – rukavima svojih palih drugova.
Kroz hodnik dopre jeka borbe, udaljenih povika i prigušenog zveketa čelika. Dvaput su se pokorili njegovim naređenjima; bilo je vreme da se vidi hoće li to i dalje činiti. Okrenuvši im leđa, on pođe preko predvorja prema zvuku bitke. „Za mnom“, naredi. A zatim podiže svoje ognjeno sečivo da ih podseti na to ko je, nadajući se da neće tako zaraditi koplje u leđa. Ali morao je da se odluči na taj korak. „Kamen stoji! Za Kamen!“
