Palata je bila pusta i bez tragova života, naravno. Bar ljudskih. Raznobojne ribe plivale su u velikim fontanama što su srećno žuborile u dvorištima okruženim stazama između nežnih stubova i balkonima zaklonjenim zamršenom kamenom čipkom. Lokvanji su plovili po tim vodama, kao i neko belo cveće veličine tanjira. U Svetu snova sve je bilo isto kao i u takozvanom stvarnom svetu. Izuzev ljudi. U hodnicima su stajale kitnjaste zlatne svetiljke. Iako su im fitilji bili netaknuti plamenom, osećala je namirisano ulje u njima. Stopala joj ni tračak prašine nisu dizala sa šarenih ćilima koje sigurno niko nikada nije očetkao – ne ovde.
Jednom je ugledala nekoga kako šeta ispred nje. Bio je to muškarac u pozlaćenom kitnjastom oklopnom prsniku i verižnjači. U prevoju ruke nosio je šiljati zlatni kalpak s belom perjanicom. „Eldra?“ – vikao je i smešio se. „Eldra, dođi da me vidiš. Imenovan sam lordom kapetanom panarhove legije. Eldra?“ Načini još jedan korak, i dalje uzvikujući, pa odjednom nestade. Nije to bio Snevač. Pa čak ni neko što se služi ter’angrealom sličnim njenom kamenom prstenu ili onom gvozdenom disku Amiko. Bio je to samo čovek čiji je san dotakao mesto koga on uopšte nije bio svestan, ispunjeno njemu nepoznatim opasnostima. Ljudi koji neočekivano umru u snu često su zapravo pronašli put u Tel’aran’riod i tamo poginuli. Ali on je izašao iz Sveta snova i vratio se u običan san.
Ona sveća u Tiru polako sagoreva, kao i njeno vreme u Tel’aran’riodu.
Ubrzavši korak, Egvena dođe do visokih izrezbarenih dveri što su vodile napolje, pa kroz njih do širokog belog stepeništa i ogromnog praznog trga. Tančiko se odatle širio preko strmih brda. Bele zgrade blistale su na suncu, kao i stotine tananih kula i skoro isto toliko šiljatih kupola, od kojih su neke bile pozlaćene. Panarhov krug, visoki kružni zid od belog kamena, jasno se video ni pola milje odatle. Bio je nešto niže od palate. Panarhova palata uzdizala se na jednom od najviših brda. S vrha visokog stepeništa Egvena vide kako se negde na zapadu sunčevi zraci odbijaju od vode sićušnih moreuza koji su poluostrvo na kome se ona nalazila razdvajali od ostalih brdovitih prstiju preko kojih se grad pružao. Tančiko je bio veći od Tira, a možda i od Kaemlina.
Toliko o potrazi. Nije znala ni šta da traži. Trebalo bi da traga za nečim što bi označavalo prisustvo Crnog ađaha, ili što predstavlja opasnost po Randa, ako to tu uopšte postoji. Da je bila pravi Snevač, i naučena kako da se služi svojim talentom, jamačno bi znala šta da traži i kako da protumači ono što vidi. Ali tome niko nije mogao da je nauči. Aijelske Mudre navodno umeju da rastumače snove. Avijenda je bila toliko nevoljna da priča o Mudrima da Egvena ostale Aijele ništa nije ni pitala. Možda bi Mudre mogle nečemu da je nauče. Ako ona bude u stanju da ih pronađe.
A zatim načini još jedan korak ka trgu, i odjednom se nađe negde drugde.
Svuda oko nje dizali su se ogromni stubovi golog kamena. Bilo je toliko vrelo da su joj se usta sušila. Sunce kao da je pržilo kroz njenu haljinu, a povetarac što joj je duvao u lice kao da je dopirao iz otvorene pećnice. Tu i tamo je videla poneko zakržljalo drvo. Sem tog drveća, skoro da nije bilo drugog rastinja, izuzev nekoliko bokora grube trave i nekih trnovitih biljki, što joj behu potpuno nepoznate. Međutim, iako ga nikada uživo nije videla, prepoznala je lava. Ležao je prostrt u jednom useku u stenju, manje od dvadeset koraka daleko. Rep sa crnom ćubom na kraju lenjo se trzao dok je lav gledao ne nju, već nešto drugo, stotinu koraka daleko. Veliki vepar, pokriven grubim čekinjama, rio je u podnožju jednog trnovitog grma, ne primećujući Aijelku što mu se krišom približavala, s kopljem spremnim da zada smrtonosni udarac. Bila je odevena isto kao Aijeli u Kamenu, glave obmotane šoufom, ali lice joj nije bilo zabrađeno.
Aijelka se ukoči u mestu. Pogled joj sada beše uprt u Egvenu, a ne u vepra. Ako je to uopšte i bio vepar. Po obliku životinje činilo joj se da nije.
Egvena beše potpuno sigurna da ta žena nije jedna od Mudrih. Po onome što je Egveni rečeno, kada Devica koplja postane Mudra, mora da se „odrekne koplja“, pa stoga ta žena, odevena kao Devica, nije mogla biti Mudra. Ovo mora da je neka Aijelka čiji je san slučajno dotakao Tel’aran’riod, kao što se desilo i s onim čovekom u palati. I on bi primetio Egvenu, samo da se okrenuo. Egvena sklopi oči i usredsredi se na jedinu svoju jasnu sliku Tančika: onaj ogromni kostur u dvorani.
