„Mora biti tako, Gavine. On to nije učinio, ali potrebno je vreme da se to dokaže.“ Tako joj Svetlosti, kako će uspeti to da učini? Randova reč neće biti dovoljna. Sve je tako zapetljano. Morala je da se usredsredi na stvari jednu po jednu. Šta li te Aes Sedai smeraju?
Gavin je trže uzdahnuvši duboko i teško. „Prepustiću sve, izdati sve, za tebe. Pođi sa mnom, Egvena. Oboje ćemo sve ostaviti za sobom. Imam malo imanje južno od Belog Mosta, s vinogradom i selom, tako duboko u unutrašnjosti da tamo sunce sviće dva dana kasnije. Tamo nas svet jedva može dotaći. Možemo se usput venčati. Ne znam koliko vremena ćemo imati – al’Tor; Tarmon Gai’don – ne znam, ali suočićemo se s tim zajedno.“
Zapanjeno se zapiljila u njega. Onda je shvatila da je naglas izgovorio tu poslednju misao – šta li to smeraju Aes Sedai? – i ključna reč – izdaja – skliznula je na svoje mesto. On je mislio da ona od njega traži da ih uhodi. I učinio bi to. Očajnički tražeći način da to izbegne, ipak bi je poslušao, ako bi to zatražila. Bilo šta, tako je obećao, a pri tom je mislio na to da ne mari koliko bi ga tako nešto koštalo. Obećala je sebi; njemu zapravo, ali nije to bilo obećanje kakvo je mogla izreći naglas. Ako mu se omakne nešto što bi mogla da upotrebi, upotrebiće to – moraće – ali neće kopati, ni za najmanjim podatkom. Koliko god to koštalo. Sarena Nemdal to nikada ne bi shvatila, ali jedino je tako mogla dostojno da uzvrati na ono što joj je položio pod noge.
„Ne mogu", reče ona tiho. „Nikad nećeš znati koliko to želim, ali ne mogu.“ Najednom se nasmejala i osetila da joj suze naviru na oči. „A tek ti? Da izdaš? Gavine Trakande, te reči ti pristaju koliko tama pristaje suncu.“
Neizgovorena obećanja bila su sasvim u redu, ali nije mogla da se zadrži na tome. Upotrebiće ono što joj bude dao, upotrebiće to protiv onoga u šta on veruje. Morala je nešto da žrtvuje za to. „Boravim u šatorima, ali svakog jutra šetam gradom. Ulazim na kapiju u Zmajevom zidu, nedugo posle osvita.“
Naravno, shvatio je. Žrtvovala je veru u njegovu reč, stavila sopstvenu slobodu u njegov džep. Uzeo je njene šake u svoje i okrenuo ih kako bi joj nežno poljubio dlanove. „Dala si mi na čuvanje nešto dragoceno. Ako svakog jutra budem išao do kapije u Zmajevom zidu, neko će to svakako primetiti, a možda i neću moći svakog jutra da se izvučem, ali nemoj se iznenaditi ako se gotovo svakodnevno budem pojavljivao kraj tebe pošto uđeš u grad.“
Kada se Egvena najzad vratila napolje, sunce je prevalilo znatnu udaljenost i zašlo u najvreliji deo popodneva, tako da se gužva malo proredila. Opraštanje je trajalo duže nego što je mislila; ljubljenje Gavina možda i nije bila ona vrsta fizičkog vežbanja koju su Mudre tražile od nje, ali srce joj je opet tuklo jednako brzo kao da je trčala.
Istisnuvši ga odlučno iz glave – pa, odgurnuvši ga s izvesnim naporom pozadi; izgleda da nije bila sposobna da ga istisne iz misli – vratila se na svoje osmatračko mesto kraj štale. U kući je neko još usmeravao; više od jedne, verovatno, osim ako neka od njih nije tkala nešto krupno; osećaj je bio slabiji nego ranije, ali i dalje jak. Neka žena je ulazila u kuću, tamnokosa žena koju Egvena nije prepoznala, mada joj je lice bilo obeleženo odsustvom starenja. Nije više pokušavala da prisluškuje i nije se dugo zadržala – ako već ulaze i izlaze, izgledi da je neko primeti i prepozna uprkos odeći bili su preveliki – ali dok se žurno udaljavala, jedna misao joj je bubnjala u glavi. Šta li to smeraju?
„Nameravamo da mu ponudimo pratnju do Tar Valona", reče Katerina Alrudin i malo se pomeri. Nije joj polazilo za rukom da zaključi jesu li kairhijenske stolice uistinu toliko neudobne koliko izgledaju, ili čovek samo veruje u to zbog njihovog izgleda. „Kada on krene iz Kairhijena u Tar Valon, ovde će nastati... praznina.“
Bez osmeha, na pozlaćenoj stolici spram nje, gospa Kolaver nagnu se malčice napred. „Zainteresovala si me, Katerina Sedai. Ostavite nas", odbrusi ona slugama.
Katerina se osmehnu.
„Nameravamo da mu ponudimo pratnju do Tar Valona" reče Nesuna jasno, ali oseti tanani blesak razdraženosti. I pored bezizražajnog lica, Tairenac je neprestano micao stopala, uzbuđen u prisustvu jedne Aes Sedai, možda na oprezu od njenog usmeravanja. Od toga je mogao biti gori samo kakav Amadičanin. „Kada on pođe za Tar Valon, u Kairhijenu će biti potreban neko jak.“
Veliki gospodar Mejlan obliznu usne. „Zbog čega mi to govoriš?“
Nesunin osmeh mogao je da znači bilo šta.
Kada je Sarena ušla u dnevnu sobu, tamo su bile samo Koiren i Erijan i pijuckale su čaj. I naravno, bio je tu sluga koji je čekao da im dospe. Sarena mu pokaza da izađe. „Berelajn može ispasti tvrd orah", reče ona kada su se vrata zatvorila. „Ne znam da li bi na nju bolje delovao štap ili šargarepa. Sutra treba da se sastanem s Arakomeom, zar ne, ali mislim da nam sa Berelajn treba još vremena.
